ПОТПИСИВАЊЕ тројног договора у понедељак увече 9. новембра о обустављању рата у Нагорном Карабаху различито је доживљено у Јерменији и Азербејџану али и у многим другим земљама.
Није спорно да је Владимир Путин успео да заустави крвопролиће у Нагорном Карабаху после многобројних телефонских разговора са председником Азербејџана Иљхамовом Алијевом и премијером Јерменије Николом Пашинијаном, али многи су се ових дана питали зашто су Јермени изгубили рат? Одговор на то питање годинама па и деценијама тражиће не само поражени, већ и многи други јер су до сада Јермени боље ратовали.
Нагорни Карабах или како га Јермени зову – „Арцах“, проширио је своју територију за време ратовања од 1992. до 1994. Тада су Јермени освојили око 20 посто азербејџанске територије, земље где нису живели Јермени. После убедљиве победе и освајања тог простора више од милион избеглица морало је да напусти домове и да оде у Азербејџан. Овај пут коло ратне среће се окренуло и Јермени су у сузама, а Азербејџанци су махали заставама и играли на улицама.
Аутор овог текста је пратио њихов сукоб још из совјетских времена, више пута је био у Јерменији и Нагорном Карабаху, тако да добро зна шта се све изменило у минулих тридесетак година..
Први разлог што је Јерменија изгубила рат и територију је што је ушла неспремна у сукоб, пре свега није на време прогласила мобилизацију. Велики проблем војске Нагорног Карабаха је што она није имала доваљан број војника да брани све правце напада. Председник Нагорног Карабаха Араик Арутуњан признаје да десет хиљада добровољаца није довезено до фронта.Он је оштро критиковао политичаре у Јеревану и позвао их да кажу где су они и њихови чланови породица били док се ратовало. Да би сачували Карабах морали смо имати од 80 до 100 хиљада војника, каже огорчени Арутуњан.
Јерменија није била спремна за дужи рат са знатно богатијим Азербејџаном. Да се рат продужио, Јерменија би не само војнички изгубила, него би и финансијски банкротирала. Војни аналитичари тврде да су у азербејџанској офанзиви у Нагорном Карабаху Јермени изгубили војну технику у вредности више од две милијарде долара. Један део оружја је уништен а други су Азербејџанци освојили као ратне трофеје.
Азербејџан има војни буџет око две милијарде и 266 милиона долара док Јермени имају буџет само 625 милиона долара. Те бројке говоре да Јерменија није способна на дугорочан рат против Азербејџана, поготово што је њему помагала Турска.
Да јерменска невоља буде већа, смањио се доток страних инвестиција. Руски бизнис који традиционално инвестира у Јерменију одлучио је да причека јер је прозападно оријентисани премијер Никола Пашинијан кренуо са кривичним пријавама против, „Гаспрома“, затим Руских железница и др. Наравно да је то изазвало аутоматски опрез код руских инвеститора.
При доласку на власт Никола Пашинијан се ослањао на структуре Фонда Сороша. Резултат такве Пашинијанове политике је био пад инвестиција у 2020. години за чак 38,6 посто.
Други разлог пораза због чега су Јермени били инфериорни у односу на противнике је што нису имали довољно модерног наоружања. Захваљујући великом девизном приливу од продаје гаса и нафте, Азербејџан је последњих десет година куповао оружје, у последње време највише од Русије, Турске и Израела.Осим тога, куповали су га и из Ирана,Украјине и Белорусије.
Већина војних експерата се слаже у оцени да су предност у рату Азербеџанци стекли због коришћења беспилотних летелица. Турски дронови су наводили азербејџанску артиљерију на циљеве. А ударни „барјактари“ су навођеним ракетама уништавали објекте на земљи. Дилема је само ко је управљао турским „бајрактарима“, азербејџански или турски официри оператори. Израелске дронове – самоубице „ХАРОП“, Баку је купио раније и било је доста времена да се њени људи обуче како да их користе. Управо са њима су уништени реактивни системи „Смерч“ и оперативно-тактичке ракете „елбрус“. Као и више радара и лансирних рампи С-300. Азербејџанци су користили и израелски дрон „орбитер“. Азербејџанци су први пут употребили дронове против Јермена у априлу 2016. када су на територији Нагорног Карабаха са беспилотником „ХАРОП“ уништили аутобус у коме су били јерменски добровољци.
У Јеревану су посебно били огорчени на Израел који је продавао Бакуу дронове-самоубице. Кад је Израел понудио хуманитарну помоћ Јерменији премијер Пашинијан је одговорио да је пошаљу терористима који ратују са јеврејским оружјем.Пашињан је то казао новинару „Јерузалем поста“.Пашинијан је поручио Израелу да су требали размислити на чијој ће страни бити, испада да су се определили за Турску која је довезла у Карабах плаћенике терористе.
Јермени нису имали новац да купују велике количине модерног оружја.Јерменија је од Русије 2015. купила оружја за око 200 милиона долара, наравно за повољан руски кредит, а 2018. за још сто милиона.
Московски војни експерт Виктор Мураховски, главни уредник часописа „Арсенал отаџбине“, процењује да је у двомесечном рату погинуло и рањено око 16 хиљада војника, обе зараћене стране приближно по осам хиљада људи. Мураховски каже да је азербејџанска армија бројала око 70 хиљада војника. Осим тога, Алијев је могао мобилисати још 30 хиљада војника. На страни Азербејџана је ратовало око две хиљаде најамника који су били довезени из Сирије.
Јермени су ушли у рат без савезника. Имали су навијаче на Западу али не и савезнике. То што су у Паризу критиковали турског председника Ердогана што шаље плаћенике у Карабах, није имало никаквог ефекта. У Вашингтону су сматрали да су своју обавезу испунили кад су се министри спољних послова Јерменије и Азербејџана под притиском Американаца договорили о примирју које је кратко трајало.
И сада председник Алијев јавно исмева јерменског премијера Пашинијана и пита га где му је је статус Нагорног Карабаха. Алијев поручује: Док ја будем председник Нагорни Карабах неће добити никакав статус, биће то територија Азербејџана. Док у Карабаху буду руски миротворци Јермени и њихови храмови ће бити заштићени а шта ће бити касније само Бог зна.
Извор: Новости.рс
