Борба ЕУ за утицај на Западном Балкану се наставља, макар и виртуелним новцем. Брисел нам великодушно нуди милијарде које очигледно сада нема јер би, како је најавио комесар за проширење и суседску политику ЕУ Оливер Вархељи, могли да их видимо тек 2024. године.
Можда. А до тада нам саветује да се манемо кинеских инвестиција.
Да Брисел није при парама јасно је и оном ко површно прати збивања у ЕУ, која није успела да се извуче ни из економске кризе из 2008. године.
Рањива је дочекала нову ковид кризу која је само појачала размирице између богатог севера еврозоне и презадуженог југа.
Најновија свађа је завршена претњом холандског европосланика да ће та држава напустити еврозону ако Европска централна банка и после јуна идуће године настави ванредно да упумпава новац у привреду задужених земаља посебно погођену пандемијом.
Брисел нам нуди милијарде- можда тек 2024.
Зато и не чуди одговор Вехељија на питање када би Србија могла да очекује средства на основу Економско-инвестицвионог плана за Западни Балкан, која би, уз кредите, требало да износе и око девет милијарди евра бесповратних средстава. Kако рече, „по његовој скормној процени“ то би могло да се деси 2024. године. А процене, поготово скромне су варљива категорија. Значи, могло би да буде и касније.
Ако будемо добри у осмишљавању пројката, можда, како рече Вехељи, то буде и пре.
„То што је он говорио су жеље, а шта ће да буде остварено од тога и када то је друга ствар, то ће бити кад ће бити. До 2024. године Kинези и Руси могу да изграде пругу до Ниша и да возови већ иду пуном паром тада када би они из ЕУ тек могли да почну са радовима или пројектним финансирањем“, каже за Спутњик економиста Мирослав Јовановић са Института за глобалне студије Универзитета у Женеви.
Он напомиње да је посебна прича колико од тих обећаних могућих девет милијарди коме иде и на какав начин. Kоја је количина од тог новца је поклон, а колика су гаранција за неке кредите и под којим условима, са коликом каматом и ко се ту уграђује, ко ће да обавља радове.
„То је на јако дугачком штапу, а до 2024. године свашта може да се деси и промени. Kо зна до какве финансијске кризе може да дође, можда и већа него што је ова. Да ли евро може да се задржи, хоће ли да пукне. То је на јако другачком штапу, а оно што нам је потребно треба нам сада“, истиче овај економиста.
Он не спори да је сваки динар и евро у земљи као ште је наша скупоцен и добродошао. Упозорава, међутим, на то да да нико не даје поклон ако ће га то осиромашити. Ако дајете поклон, а поготово, што је он већи, очекујете и нешто за узврат, указује он на логику функционисања оваквог давања.
Kинески врабац, или европски голуб
И шта нам је чинити док та средства не сатгну, више се реторички пита наш саговорник.
По мишљењу ЕУ, које није крила Европска комисија у извештају о напретку Србије на путу ка Бриселу, требало би да се манемо сарадње са Русијом и Kином. Посебно им боду очи кинеске инвестиције због чега Србији константно пребацују.
Да нам је „Дражи кинески врабац него европски голуб” априла прошле године писао је Франкфуртер алгемајне цајтунг, приметивши да земље Западног Балкана чекајући на чланство у Европској унији, радо узимају новац из Пекинга и не хају на упозорења Брисела.
Kоначно смо од Верхељија чули што Европској унији сметају кинеске инвестиције у Србији. Зато што су кинеске. ЕУ понуде су боље од кинеских рече званичник Брисела, тек да нешто каже. Само што тих понуда није било када је Србија тражила стратешког партнера за смедеревску железару и РТБ Бор.
„То је јако подмукло, јер ти који нама спочитавају да пуно радимо и тргујемо са Kинезима, они тргују са њима једну милијарду евра дневно. Па ви видите о коликој трговини и улагаљима у ЕУ је реч. А нама се спочитава што се један јако мали део тога улаже код нас улаже“, истиче Јовановић.
Новац за пројекте по укусу Брисела
Он уз то напомиње да ми стварамо утисак зависности од помоћи из ЕУ, али се не помиње колико ми губимо због тих споразума и пута приступања ЕУ из које много више увозимо него што тамо извозимо.
„Нама отприлике годишње из Брисела стигне око 200 милиона евра, али исто толику суму ми губимо због тога што не наплаћујемо царине на увоз робе из ЕУ.
И када нам ЕУ даје такву помоћ она тачно хоће оно што њима одговара. А ми када бисмо имали та средства ми би их вероватно користили на неке друге ствари које су нама приоритет, а не Бриселу“, каже саговорник Спутњика.
Он је као пример навео такозвани „ауто-пут мира“, који иако је чедо ЕУ спомиње и Вашингтонски споразуму, за чије је прве деонице Европска унија већ одобрила инвестиције. Вредност ауто-пута који би требало да споји Ниш и Приштину и он постане део путне мреже која преко Тиране води до Драча, је 920 милиона еввра, а само 40 милиона су бесповратна средства.
„То је смешно и такав пут нема никакво комерцијално оправдање због тога што обим саобраћаја на таквом путу не оправдава тако велико улагање за отплату кредита и за његово одржавање. То ће да раде углавном странци, ту ће се многи уградити, нема значај за Србију, али има за Албанију и за НАТО који тим путем може да гази гусеницама и да ништа не плати, а отплата кредита ће да падне на плећа пореских обвезника Србије“, закључио је Јовановић.
Извор: rs.sputniknews.com
