Летње рачунање времена завршава се у недељу 25. октобра, односно као и сваке године последњег викенда у октобру.
У ноћи између суботе и недеље казаљке часовника са 3 треба вратити на 2 часа, односно померити за један сат уназад.
Летње рачунање времена, чији је циљ углавном уштеда електричне енергије, код нас је први пут уведено 27. марта 1983. године. Од 1995. године казаљке на сатовима су померане у последњој седмици септембра, на основу одлука које је доносила влада, а 2006. је донет нови закон у тој области и летње рачунање времена усклађено је с Европском унијом.
„Службено време“ у свету помера се унапред у позну зиму или рано пролеће, а враћа уназад у јесен, најчешће за један сат, али тачан број сати и датуми измена одређују се на локалном нивоу и подложни су променама.
Померање казаљки у западној Европи уведено је почетком 1970-их година, уз образложење да се тиме „продужава“ дан, омогућују уштеде у потрошњи електричне енергије, повећава продуктивност, побољшава прилагођавање људи и радни дан чини ефикаснијим.
Датум померања казаљки различит је од државе до државе, тако да на северној хемисфери летње време почиње последње недеље марта или прве седмице у априлу. Померање времена се у већини случајева обавља у ноћи између суботе и недеље, да не би изазвало веће проблеме за радно становништво.
Прелазак на летње и зимско време први пут је забележено 1916. године у земљама на северу Европе, а до сада је уведено у око 70 земаља, углавном на северној хемисфери.
Од 2002. године Европска унија, као и остале земље у Европи, одредиле су да летње време почиње последње недеље марта и да се завршава последње седмице октобра.
На јужној хемисфери је почетак и крај летњег времена обрнут у односу на северну. Већина модерних рачунарских оперативних система има могућност аутоматског преласка на летње рачунање времена.
Поједини астрономи су, међутим, против померања казаљки и вештачког „продужења“ дана, јер сматрају да природу не треба „мучити“, макар се то правдало и економском рачуницом.
Фото: Pixabay.com
Извор: Курир.рс
