Утицајни приштински дневни лист „Коха диторе“ пише да је српска држава своје древне средњовековне споменике на Косову и Метохији „поново изградила или обновила на темељима древних споменика римског и византијског периода“. Лист тврди и да су средњовековни манастири СПЦ на Косову „древни како за аутохтоне Арбре (Албанце), тако и за Србе који су окупирали Косово“.
Коха диторе тврди да се колевка српских цркава и манастира током две или три генерације владавине Немањића „налазила на српским територијама, а не унутар Косова“, као и да „територија данашњег Косова није била епицентар активности изградње српских цркава у доба Немањића“.
„Најстарије српске цркве грађене су углавном на уској територији Рашке као што су Студеница (код Новог Пазара), саградио ју је Стефан Немања, Манастир Милешева (у близини границе са Босном), Сопоћани (Нови Пазар) и манастир Жича, касније обновљен у близини Краљева, у којем је било седиште Српске аутокефалије, подигао је Стефан Првовенчани“, пише Коха.
Лист додаје да су главни споменици хришћанске културе на Косову, за које се данас сматра да су српске православне цркве и манастири, као што су манастири Дечани, Грачаница, црква светих Михаила и Гаврила и црква Богородице Љевишке у Призрену, Пећка Патријаршија, црква Светог Стефана у Митровици – „древни како за аутохтоне Арбре, тако и за Србе који су окупирали Косово“.
Коха сматра да до данас ниједан озбиљан научник не пориче чињеницу да су наведене цркве и манастири изграђени, поново изграђени или обновљени на темељима древних споменика римског и византијског периода.
Тврди даље да се ово „проширење српских цркава поклапа са средњовековном српском територијом, што је изнео историчар Констатин Јиречек“.
Према Јиричеку, како наводи Коха, та територија се између 11. и 12. века простирала на неколико дана пешачења у широком византијском граничном појасу између Срба и Византинаца, између византијских пограничних градова Призрена, Липљана и Ниша, с једне стране, и српских планинских венаца изнад Лима и Ибра, с друге стране.
„После српске окупације у доба Немање (1180. године), врло брзо су ова богата природна подручја била насељена, нарочито код врела Белог Дрима и Ситнице“, пише Коха.
Наводи да се „територија Косова после инвазија српских владара Стефана Дечанског (1321-1331), Стефана Душана (1331-1355) и у време последњег владара ове династије Уроша (1355-1371) нашла у централним деловима државе Немањића“.
Приштински лист тврди да су у време Немањића, власт и Српска православна црква узурпирале многе католичке цркве.
„Истовремено је адаптиран и обновљен већи број верских објеката, као што су Црква Свете Петке, црква Светог Спаса, црква Светог Николе, Манастир Светих Михаила и Гаврила, као и цркве у Коришу, Великој Хочи, Мушутишту и друге“, додаје се у тексту.
„Српска пропаганда утицала и на Ахтисарија“
Коха диторе подсећа да Србија у међународној заједници, када говори о правима над Косовом, покреће питање цркава и манастира на Косову.
Оцењује да је тај „неправедни историјски покушај био је толико успешан да је српска пропаганда утицала на постизање међународног споразума ‘Свеобухватни предлог за решавање статуса Косова’, који је израдио председник Финске Марти Ахтисари, где су православни манастири изграђени у средњем веку препознати као заоставштина Српске православне цркве.
Извор: РТС
