После два дана проведена у Белој кући, председник Србије Александар Вучић и председник владе такозваног Косова Авдулах Хоти потписали су, у присуству председника САД Доналда Трампа, споразум о унапређењу економских односа Београда и Приштине. А највећи добитник споразума је страна која у разговорима није ни учествовала – Израел.
Економски споразум Београда и Приштине, постигнут уз посредовање Вашингтона, наиме, предвиђа и да обе стране прогласе либански Хезболах за терористичку организацију, да Србија своју амбасаду у Израелу пребаци у Јерусалим, и да „Косово“, као већински муслиманска територија, призна јеврејску државу која ће заузврат признати самопроглашену независност наше јужне покрајине.
Статусно питање
Србија је споразумом пре свега добила то што није изгубила онолико колико је могла; статусно питање, које се у првом нацрту споразума налазило у фамозној тачки 10 у облику захтева за узајамним признањем, из финалне је верзије избачено.
Да ли је то довољно да се Београд задовољи садржином споразума? Зашто је Доналду Трампу било важно да, у сред своје предизборне кампање, одвоји време и енергију за склапање договора Београда и Приштине? И шта о свему томе мисли Европска унија?
Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ говорили политиколог Александар Павић и историчар Саша Адамовић.
„Иако јесте изненађење, присуство Израела у постигнутом споразуму заправо не треба да нас чуди јер је познато колико су интереси ове државе важни за администрацију Доналда Трампа“, објашњава Саша Адамовић. „Очигледан добитак за Приштину, и губитак за нашу страну, представља признање израелско признање самопроглашене косовске независности. Међутим, ту независност признале су и веће силе од Израела, од САД надаље, па то ипак Косову није много помогло.“
С друге стране, напомиње Адамовић, „Београд је успео да избегне замку склапања директног споразума с Приштином“, а предвиђени улазак „Косова“ у „мини Шенген“ „представља позитивну вест за Србију јер ће то пре свега олакшати пласман наше робе на тој територији, што је за нас важно зато што се налазимо у супериорној економској позицији“.
Трампови мотиви
Бела кућа је постигнути споразум прогласила за „историјски напредак“ у односима Београда и Приштине, а то је, оцењује Александар Павић, пре свега учињено „због имиџа самог Трампа чији сваки поступак мора да буде оцењен као најбољи и историјски. Што се нас тиче, споразум се може схватити као историјски зато што је овог пута амерички приступ према Србији био другачији него раније; ово стога што Трамп не осећа обавезу да води ону клинтонистичку политику која је скројила мапу Балкана. Зато је и изостало озбиљније инсистирање на узајамном признању. Као да су то оставили Европској унији а они су се, да не би губили време, фокусирали на економска питања о којима је лакше постићи договор. А то инсистирање на економији и Србији више одговара.“
Указујући да „није искључено ни да ће овај споразум Трамп искористити као изговор за будуће повлачење америчке војске с Космета, што је његов син Дон јуниор и јавно затражио“, Павић додаје и да је „Трамп сада имао још један мотив, а то је освета оним структурама из Европе, из Брисела и Берлина на првом месту, које су изазвале пропаст састанка Вучића и Хашима Тачија који је у Белој кући требало да буде одржан 27. јуна.“
„Повратак Трампове администрације у преговарачки процес олакшава нашу борбу против настојања Берлина да нам наметне међусобно признање. Јер, од таквог захтева су Трамп и његов изасланик Ричард Гренел лако одустали, показујући да то питање не сматрају толико важним,“ сматра Саша Адамовић.
Разједињени Запад
„За разлику од Хилари Клинтон или Џоа Бајдена, Трамп на Европску унију не гледа као на партнера већ као на конкурента, и то за Србију представља велику прилику већ и зато што аутоматски релаксира нашу позицију на преговорима у Бриселу,“ примећује Александар Павић. „Такође, постизањем овог споразума Трампу смо омогућили да постигне победу коју је желео, и надам се да је наша страна умела то да му стави до знања како би нам се он за то реванширао у некој будућој прилици. Баш као што би требало да искористимо и овај ривалитет који је настао у односима САД и ЕУ, који несумњиво умањује притисак Запада на нашу земљу.“
„Зашто би Трампова администрација решавала проблем Космета на начин који би одговарао Европској унији? Зар Трампу одговара стабилна и просперитетна Европска унија која на економском плану прави проблеме Сједињеним Државама? А имајући у виду и како се Гренел понашао на позицији америчког амбасадора у Немачкој, заиста је тешко поверовати да садашња администрација има иједан разлог да прискаче у помоћ Европској унији поводом Косова и Метохије“, сагласан је Саша Адамовић, који објашњава: „Ова разједињеност Запада, уз релативно опадање његове моћи услед јачања Русије и Кине, олакшава и нашу борбу за одбрану Косова. Тим пре што и Русија и Кина, полазећи од сопствених интереса, чврсто стоје на становишту да је Косово део Србије у складу с Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН.“
Лоша страна споразума
Имајући то у виду, није тешко закључити да су, по наше интересе, у вашингтонском споразуму најнеповољније две тачке које се имплицитно односе на ремећење наше сарадње с Русијом и Кином; једна говори о потреби за диверсификацијом у снабдевању енергентима, друга о забрани за „непоуздане добављаче“ опреме за 5Г мрежу. Истини за вољу, треба приметити и да у овом контексту ни Русија ни Кина нису споменуте експлицитно, што нам оставља простор да тумачења ових одредби буду креативна, то јест, усклађена с нашим интересима.
„Изостављањем конкретних мета“, каже Александар Павић, „добили смо простор за битку око тумачења ових одредби, и то је њихов најбољи део. С друге стране, међутим, отворена су и врата за још већи притисак, јер ће у будућности Американци да се позивају на овај споразум и да нам објашњавају шта то заправо треба да значи. Такође, за избалансираност наше спољнополитичке позиције није добро ни то што смо заузели једну – израелску – страну у спору на Блиском истоку. Тиме смо се замерили Ирану, који не признаје самопроглашену независност Косова, а посредно и Русима и Кинезима који с Ираном чине троугао носилаца будућег евроазијског спајања. А питање је шта ми заузврат добијамо од Израела за оволику нашу великодушност у односу на његове интересе.“
„Можда смо добили управо то што у овом споразуму нема узајамног признања Београда и Приштине. Тим пре што смо баш на овом случају могли да видимо колики утицај Израел има на политику Сједињених Држава,“ закључује Саша Адамовић.
Извор: rs.sputniknews.com
