Током ратних дејстава у Босни и Херцеговини и годинама након њиховог завршетка, медији и званичници једном су тврдили да је погинуло 200.000 муслимана (што је у пропагандне сврхе лансирала америчка ЦИА), други пут 250 хиљада претежно Муслимана, а трећи пут „скоро 300.000“, чега се многи на Западу, као и муслимански званичници, медији и „независни научници“, и дан-данас држе.
Педи Ешдаун, високи представник Уједињених нација у Босни и Херцеговини, како преноси Ед Вулијами, професионални сведок у Хашком трибуналу, најпре је тврдио да је у Босни и Херцеговини погинуло 300.000 људи, а десет година након завршетка рата изјављује да је реч о 250.000 људи; тај податак је небројено пута у медијима и од евро-америчких званичника поновљен. Клинтон ће га у време НАТО агресије на Србију, такође, неколико пута поновити.
Хамбуршки „Шпигел“, који пропагира објективност, у више наврата ће своје читатељство известити да је у БиХ погинуло 200.000 претежно Муслимана, који су „жртве клања“, што је Дие Зеит, 15 година након завршетка рата, поновио да би оправдао НАТО (и Немачку) агресију на Србију 1999. године. Најдаље је, колико је нама познато, отишла чешка новинарка Јитка Обзинова, која је на ТВ програму (11. јула 1993. у 19.30) излицитирала 500.000 мртвих. Колико је та парадигма, пресликана из медија и изјава званичника, постала доминантна, доказује и податак да се ње држе и, наизглед, озбиљне студије. Она је, пре свега, заснована на предрасудама и раширеном миту о високим моралним квалитетима западних новинара, којима се верује.
Како су се западни новинари, без провере информација, препуштали машти својих хрватских или муслиманских саговорника, сведочи француски извештач Жером Бони када описује свој пут (4. фебруара 1993) за муслиманско упориште Тузлу: „На педесет километара од Тузле рекоше ми да одем до тузланске гимназије, јер је тамо 4.000 силованих жена. На двадесетом километру тај број је опао на 400. На десетом километру остало их је само 40. На лицу места нашао сам само четири жене спремне да сведоче.“
Међу те многобројне лажи спада и изјава „независног“ преговарача Мартија Ахтисарија који, пет година након Дејтона, тврди да је у Босни и Херцеговини погинуло 300.000 људи. Затим, у финалном извештају Комисије, коју је поставио Савет безбедности УН, на чијем је челу био Шериф Басиони, професор на одељењу за међународно право Ди Пол универзитета у Чикагу, који је презентиран Савету Европе 24. маја 1994, стоји да је „у Приједору 56.000 муслимана нестало, а велики број је убијен“. Данас се процењује да је број убијених и несталих око 3.000 људи од укупно 112.000 становника из 1991. године. На основу лажних података у овом извештају, уведен је концепт „локалног геноцида“, који ће касније постати круцијална основа за рад Хашког трибунала. Овај „концепт“ ће Хашком трибуналу послужити за наметање кривице и осуде Срба.
Све ове лажи, које су лансирали водећи западни медији и званичници постају истине, јер у данашњим медијатичким друштвима, „понављање вреди колико и доказивање“. Оне ће касније директно утицати и на судске одлуке.
Затим, током бомбардовања, разни службеници САД тврдили су да су Срби убили 100.000, 250.000, па чак и пола милиона Албанаца. „Постепено, та бројка је спала на 11.000, и остала је на томе упркос чињеници да је нађено само 4.000 тела у једној од најинтензивнијих потрага у историји судске медицине“, а да се не зна колико је од тог броја било нелојалних Албанаца ликвидираних од ОВК, затим цивилних жртава Срба (отетих и ликвидираних) од ОВК и, на крају, војника Срба и цивилних жртава (на обе стране) НАТО бомбардовања.
Извор: Новости.рс
