Живана Милутиновић из Панчева послала је писмо новинару Курира, у којем је открила појединости о животу свог сина Миодрага у болницама у Панчеву и Ковину.
„Беле пахуље плесале су над Панчевом кад је мој син Миодраг Милутиновић (36), кога сам одмила звала Мића, лежао на болничком кревету, за који је био чврсто везан подебелим каишевима. У лудачкој кошуљи, уваљан у властити измет, немоћно је посматрао како се снег покорава силном даху ветра, грлећи решетке на прозору оронуле од корозије.“
Речи које су пред вама, драги читаоци, обојене мрачним бојама суровог реализма, припадају Живани Милутиновић из Панчева – Мићиној мајци. Мада нисам имао част да се с њом упознам, писмо које ми је послала – а чији сте део садржаја већ имали прилику да прочитате – открило ми је да се она извесно време суочавала с горким осећајима празнине и бесповратног слома. Седео сам на двоседу у свом дому, лактова наслоњених на колена, док ми је Живанин роман, сведен на десетак страница папира формата А4, пуцкетао под прстима.
На тренутак сам престао да читам јер сам схватио да нећу моћи да наставим без подршке „џона барликорна“ (алкохол). Писмо сам одложио на кревет и у чашу сипао два прста свог омиљеног вискија. Прибојавао сам се да ћу због овог болног штива, огрнутог маглом не тако давне прошлости, пожелети да се читавим бићем предам „џону барликорну“.
– Стао сам, да видимо – овде – промрмљао сам дубоким басом, потом прстом додирнуо мастило на левој страни хартије и наставио да читам.
„Мој Мића је боловао од тремора десне руке и десне ноге. Како су дани одмицали, стање му је бивало све горе. Лекови више нису помагали. После прегледа у болници у Панчеву лекари су одлучили да га пошаљу у Ковин, на психијатријско одељење. Мало ми је фалило да клекнем на колена и молим лекара да то не учини. Мој син није био опасан, а ни луд. Али моје молитве нису биле услишене, па су Мићу сутрадан сместили иза решетака. Собу је делио с алкохоличарима и осталим зависницима и тешким болесницима. Питала сам техничаре да ли могу да га посећујем како бих га купала, јер он то не може сам. Међутим, они су тврдили да на одељењу постоји особа која ће то обавити. Следећег дана затекла сам сина оборене главе.
Питала сам га што је не подигне, али је рекао да не може. Позвала сам докторку, али је она одговорила да нема представу зашто је Мићи пала глава. Извела сам сина испред собе и дала му воће и лимунаду. Рекао ми је да се боље осећа. Али кад сам га последњи пут посетила у тој болници, његов израз лица био је застрашујући. Уплашила сам се властитог детета. Промрљао је да је вршио велику нужду и да није могао сам да се обрише. Отишла сам по сапун и пешкир како бих га опрала. Али, нажалост, није било топле воде, а техничари нису одговорили зашто. Била сам принуђена да влажним марамицама сину бришем задњицу. Мића ми је након тога рекао: ‘Мама, сад се више не осећам на измет.’ О мом детету нико није бринуо. Особље се понашало као да оно не постоји. Кад смо се вратили у собу, рекао ми је да му сутра донесем јагоде и лимунаду.“
Подигао сам главу и извесно време пиљио у белину зида који је преда мном. Сетио сам се старе изреке која каже да је брига драгоцено благо које показујемо само пријатељима. Питао сам се да ли заиста мора бити тако? Да ли је уистину тешко збринути човека који има само једну жељу – да оздрави? Одмахујем главом, узимам већи гутљај вискија и поново зарањам у писмо.
„Приликом моје наредне посете Мића ми је рекао да су му тешке руке и ноге. Лимунаду више није могао да пије из чаше, па сам морала да му је дајем на кашику. Тешко је и говорио. Са докторима више нисам желела да причам јер су они своје већ показали. Чврсто сам одлучила да сина водим кући. Кад смо стигли, приметила сам да су му уста пуна крви, а читава задњица била му је у крастама и ранама. Опрала сам га целог и рекао је да се осећа боље, а потом је заспао. Ја сам отишла да гледам телевизију. Међутим, наједном је устао и почео да трчи ка другој соби. Уплашена, питала сам га шта није у реду, на шта је он одговорио: ‘Мама, пусти ме да спавам!’ Исти сценарио поновио се и сутрадан. Сваки тренутак самоће користила сам да се запитам шта ли је све проживљавао у болници. Наредних дана имао је високу температуру, па сам га поново водила код лекара у Панчево. Доктор је рекао да Мића има инфекцију у носу и ждрелу, као и густ секрет са траговима устајале крви. Давао му је инфузију два пута дневно и по две ињекције. Напослетку су, због озбиљног стања, предложили да мој син остане у болницу, на грудном одељењу. Тако је и било. С првим зраком светлости отишла да причам с докторком, која ми је рекла да Мићу водим из болнице јер они немају услова да га лече. Беснела је као фурија. Тада сам отишла код сина у собу и остала згранута призором. Видела сам сина у лудачкој кошуљи, везаних руку и ногу, разапетог као Исуса. Носио је пелене и лежао у властитој мокраћи.“
Писмо ми пада у крило. Мојим телом преовладава осећање дубоког разочарања – тај најбржи и најмучнији пут до сазнања. Соба се претвара у тамницу под земљом на којој нема прозора. Флаша вискија готово да је празна. Успевам да назрем дно.
„Отрчала сам код сестре и питала је зашто мој Мића носи лудачку кошуљу и зашто је везан за кревет, а она је одговорила да је мој син напао њену колегиницу и њу, као и двојицу мушкараца који су с њим делили собу. Оптужила сам је да лаже, па сам зграбила маказе и вратила се у собу да ослободим сина. Полако је устао, па смо заједно отишли у купатило да га лепо оперем и обучем. Затим смо пронашли људе које је, како је сестра тврдила, напао, али су ми они рекли да у томе нема истине. Изразила сам захвалност и Мићу одвела кући. Те вечери видела сам му сузе у очима. У његовом погледу прочитала сам извињење, очај и немоћ. Стомак ми се згрчио услед новог налета страха. Приближила сам му се и пољубила га у образ. Рекла сам му да не плаче и да ће му бити боље од инфузије. Нисам знала да ли лажем себе или њега. Биће да сам лагала обоје. Касније сам приметила да све теже једе. Тешко је и дисао јер су му се у носу стварали чепови које сам у неколико наврата чистила. Успео је да поједе мало млевеног кекса с млеком. Али, нажалост, његово стање се знатно погоршало. Једва је уста отварао. Кад сам му скинула чарапе, видела сам да су му ноге хладне и модре готово до колена, а убрзо је добио и високу температуру. Подливи су се временом проширили до стомака, па су га лекари Хитне помоћи сместили у возило и одвезли на реанимацију. Борили су се за њега двадесетак минута, али нису успели да га спасу. Срце мог Миће престало је да куца, а ја сам, немоћна, стајала пред салом за реанимацију и посматрала како му последњи знак живота нестаје с лица. Изгубила сам га због погрешних терапија које је редовно добијао у болницама у Панчеву и Ковину. Лекари и техничари третирали су га као смеће. Нико га се од њих више неће сећати. Нико осим рођене мајке… Миодраг није био злочест човек, али је претрпео зло које је зауставило његову младост. Сине, нек ти је вечни мир. Ово писмо мој је опроштај. С безусловном љубављу, твоја мајка Живана.“
Бацам папире на паркет и силовито се наслањам на јастук. Размишљам о размери бестидности која је обгрлила овај напаћени, искривљени свет. Да ли се образи оваквих промашаја црвене пред људима? Трагова добрих дела, уистину, има и у свемиру, али нечовештво увек почива дубоко под земљом. Крије се у свом подлом облику, подмукло ћути и не жели да неко за њега чује. Али мајка Живана голим рукама срља ка тој мрачној дубини, обузета жељом да се нечовештво суочи с правдом. Међутим, судије сте само ви, драги читаоци. Зграбите чекиће.
Извор: Курир.рс / Душан Стаменковић
