У многотематској садржини Светога писма, тема покајања се истиче доследношћу и непрекидношћу. Она протиче кроз цео Стари и Нови завет и видно је присутна у учењу Светих отаца и у нашим литургијским молитвама и песмама.
Ово није случајност. Како нам историја показује, грех је, нажалост, био одувек садруг људи у свим географским областима и у свим историјским добима. У националним, друштвеним и личним невољама, грех је био макар фактор који их је изазивао, ако им није био и једини узрок. У жељи да помогне човечанству, Свето писмо, Црква и Свети оци су указивали и указују на покајање као лек за националне, друштвене и личне невоље.
Необично велики број библијских места у којима се помиње покајање указује на значај покајања. Упоран призив на покајање, присутан у Светом писму, упућиван је народима и појединцима који су живели у далекој прошлости. Грех је био срозавање човечанства кроз целокупну људску историју, а покајање је било средство за препород и уздизање људских бића и за побољшање животних услова у овом, и спасење у загробном животу.
Када читамо или слушамо библијске наводе о покајању, важно је да их сматрамо не само као позив на покајање народима и појединцима у прошлости већ као позив упућен нама.
Тајинство исповести је неопходно и код грехова човека против свог стања, како их преподобни ава Доротеј назива.
Ево шта он пише: „Бог напушта човека онда, када он направи нешто против свог стања. На пример, ако је човек био побожан, и потом почне да живи развратно; или када је био смирен, и потом постао дрзак и безобразан. И Бог не напушта толико човека који води порочан живот, када он живи неприлично, или дрског, када се горди, колико оставља побожног, када се понаша неприлично, и смиреног, када се погорди. То и значи грешити против свог стања, и због тога и долази до напуштања“
Сваки човек има своје стање, моралну меру, он је зна и осећа је. Овде није реч о духовној мери, коју зна само Бог и о којој нам је заповедано: „Не судите, и неће вам судити“ (Лк. 6, 37), већ управо о моралном стању.
Један човек, на пример, повремено пада у блуд и каје се за то; други не чини блуд, али понекад јавно флертује, трећи себи ништа такво не дозвољава, али редовно гледа непристојне слике на интернету; четврти се можда препушта грешним помислима; пети, чак и ако му се појаве нечисте помисли, одмах се каје за њих; а постоје и такви људи, који грешне помисли одмах одбацују.
Сви они се налазе у разним стањима у односу на један исти грех, и та стања су стабилна; свако од нас, узгред, зна то из сопственог искуства. Прећи на вишу меру није тако једноставно, и поред све жеље – неопходно је посебно дејство Божије благодати. Али ни на нижу меру човек не пада одједном. Обично, уколико и згреши против свог стања, али се одмах покаје, његова мера (стање) се не мења. Ето у таквим случајевима, такође, бива корисно, а понекад и неопходно, тајинство исповести. Душа човека, који је згрешио против свог стања, мучи се и жуди за помоћ кроз тајинства Цркве.
Фото: Pixabay.com
Извор: Опанак.рс
