Исидора Бјелица преминула је у 52. години живота у Београду.
Исидора је једном приликом отворено причала о борби са болешћу, гласинама које су кружиле и захтеву за супруга, драматурга Небојшу Пајкића.
„Први пут кад нисам знала како да се носим са терапијама говорила сам мужу: „Пуцај ми у главу, не могу више!“. Нисам добро подносила све то. Имала сам најгору могућу ситуацију. Нећу да лажем људе. Нећу да говорим: „Било је лагано“, није. Људи су говорили да користим болест за маркетинг. Шта је требало, да шаљем налазе у јавност да уверим људе? Овде се очекује да се болесна особа не понаша нормално, да кука и слично?“, питала се она.
Иначе, Исидора је у телу имала 77 метастаза, али је увек волела живот.
„Бескрајно волим живот, упркос најстрашнијем страдању које сам прошла. Можда сам баш тако и научила колико је вредан. Да ми је неко рекао шта ме све чека и шта ћу издржати, рекла бих да жив човек то не може да поднесе. А онда погледам Вилу и Лава, њихове тужне лепе очи и знам да морам даље. Та два пара очију ме држе, због њих се не предајем и поново устајем. Кад помислим да не могу више, они ме загрле и добијем вољу и снагу. Деца и супруг Небојша ми не допуштају да одустанем“, рекла је недавно, па додала:
„Болест све опустоши. Некима и срце и хумор. Докле год могу да се шалим, има наде за мене. Када сам у октобру гледала снимак са 77 метастаза које светле, докторка је рекла да никад није срела пацијента који је боље поднео лошу дијагнозу. Казала сам јој „Драга, овај Титаник тоне четврти пут, чему плач и фрка?“ Добра вест је да на снимку видимо да нема метастаза на центру за хумор, дакле, није најгоре! Нема особе која се не суочава са страхом, нарочито кад је на самрти. Али са њим се не треба борити, страх треба прихватити како би нестао.“
Извор: Курир.рс/К.Ђ/Блиц/Новости
