Августа 2011. године, након што су либијски побуњеници и НАТО отпочели напад на Триполи, Муамер Гадафи одржао је говор у коме је позвао присталице да бране Либију од страних нападача.
У том говору Гадафи је рекао да постоји завера за контролу либијске нафте и за контролу либијске земље, за њену поновну колонизацију.
„То је немогуће, немогуће. Борићемо се до се последњег мушкарца и последње жене, док се не одбрани Либија од истока ка западу, севера ка југу“, рекао је Гадафи у обраћању које је преносила телевизијска станица.
Два месеца касније, Гадафи је крвав и ошамућен вучен улицама родног града Сирта, пре него што је убијен.
Након девет година, после избијања другог грађанског рата, Гадафијев говор није далеко од истине – како су се САД повукле од оне улоге коју су имале у свргавању Гадафија, на Либију су се обрушиле ојачале регионалне силе.
Док се битка сели ка Сирту, ка нафтном драгуљу земље, промаља се борба за потенцијалну контролу над нафтним богатством Либије.
Срећа је окренула леђа Сирту након Гадафијеве смрти. Тај град је некада представљао Гадафијеву визију Африке. Виле у авенијама са дрворедима еукалиптуса које су припадале апаратчицима режима, сравњене су са земљом, а Исламска држава терорисала је град пре него што су њени припадници протерани 2016. године.
Кршећи међународни ембарго на оружје, град и околна пустиња су последњих недеља преплављени оружјем и борцима, пошто су снаге лојалне влади у Триполију мобилисане с једне стране фронта, а оне које се боре на страни генерала Хафтара, кога је именовао ривалски парламент у Тобруку, стациониран је са друге стране ратне линије.
Улог је најзначајније богатство Либије – највеће резерве нафте на целом афричком континенту. Већина нафтних поља у земљи налази се у басену Сирта и вреде милијарде долара годишње. Снаге Хафтара, које контролишу тај град, увеле су блокаду извоза нафте у јануару, чиме је приход опадао, јер је дневна производња пала са око милион барела на свега 100.000 барела дневно.
Приморан да смањи плате државним службеницима и тренутно троши резерве наслеђене из Гадафијеве ере, Триполи очајнички жели да уклони Хафтарове снаге.
Влада Националног јединства западне Либије (ГНА), коју су УН званично признале као легитимну владу земље, створена је 2015. године. Та влада је у сукобу с управом Тобрука, формираном када су се посланици пуштени из заточеништва у тај источни град након спорних избора.
Тобрук је именовао Хафтара, бившег заповедника војске под Гадафијем и једнократног сарадника ЦИА, да би предводио своју Либијску националну армију (ЛНА).
Главни савезници владе Националног јединства (ГНА) су Турска и Катар, пријатељски настројене према Муслиманском братству, и донекле Италија, која се ослања на ГНА да заустави кретање миграната који прелазе Средоземно море до њених обала.
Хафтара подржавају челници УАЕ, Египта, Саудијске Арабије и Јордана, који политички ислам виде као претњу властитој моћи и Русија, још свежа од успеха у Сирији и која жели да прошири свој утицај у арапском свету.
Влада Велике Британије под Дејвидом Камероном и Француска под Николом Саркозијем били су кључни инструменти у свргавању Гадафија. Међутим, док Лондон сада дипломатски ради с маргине, Париз је одржао снажан удео у дешавањима на терену.
Увиђајући потребу да помогне својим бившим сахелским колонијама у борби против раста џихадистичких покрета у региону након револуције у Либији 2011. године, Француска сада подржава Хафтара и Либију под вођством секуларних снага како би осигурала сигурност својих трупа на југу.
Борбе су додатно закомпликоване племенском динамиком, ширењем ратовања беспилотним оружјем и све већим присуством страних плаћеника: руска група „Вагнер“ пружа кључну тактичку подршку Хафтаровој влади (ЛНА) од прошле године. Око 10.000 Сиријаца, чији властити посреднички рат још бесни, такође се сада боре на обе стране сукоба, намамљени већим платама него што могу да зараде код куће. И припадници ГНА и ЛНА суочавају се са оптужбама за регрутовање мушкараца из Чада, Сомалије и Судана како би радили као чувари или јединице за подршку, који се уместо тога налазе на фронту Либије као топовско месо.
„На много начина ратове у Сирији, Украјини и сада Либији можете сматрати еквивалентима Шпанском грађанском рату 1930-их“, рекао је Петер Сингер, специјалиста за ратовања 21. века и виши сарадник у Фондацији „Нова Америка“.
Прама Сингеровим речима, не само да су разне силе укључене у сукобе, кроз комбинацију званичних и ангажованих снага, већ и сукобе користе као својеврсни полигон за оно што функционише и са чим се могу извући.
„Баш као тридесетих, видећемо репове ових сукоба у годинама које долазе“, додаје Сингер.
Ова година, 2020. је већ донела вртоглаву ескалацију сукоба у Либији, а Сирт под контролом ЛНА, заједно са нафтним пољима јужно од града, могао би да буде окидач за невиђене сукобе страних сила на либијском тлу.
Крајем прошле године Хафтар је био близу заузимања Триполија. У јануару је Турска предузела драматичне акције како би спречила да главни град падне, пратећи изјаву о очигледној војној подршци ГНА слањем трупа, беспилотних летелица, система противваздухопловне одбране и сиријских бораца да повуку снаге одметнутог генерала.
Храбар потез се исплатио: у размаку од неколико месеци, Турска је преокренула рат, а Хафтар је био приморан да се повуче из већег дела западне Либије.
Да би се супротставио Турској, прошлог месеца египатски парламент такође је прогласио отворену војну интервенцију у Либији, упозоравајући да ће, уколико снаге про-ГНА напредују ка Сирту, Каиро одговорити „директном акцијом“.
„Вагнерови“ плаћеници који наступају у име Москве и Абу Дабија консолидују своје присуство у ваздухопловној бази Ел Јуфра јужно од Сирте, распоређујући најмање 14 борбених авиона „миг-29“ и „Су-24“ из Сирије, а наводно су такође преузели контролу над највећим у нафтним пољем у земљи, Шарара и транспортном луком Сидер.
Аналитичарка Међународне кризне групе Клаудија Гацини изјавила је да је једини начин да се стање у Либији реши је да се поделе приходи од нафте.
„Нажалост, ниједна страна се вероватно неће одрећи тако важне ствари“, истакла је Гацинијева.
Дуго очекивана ревизија Централне банке Либије требало би да започне ове недеље, што би могло да помогне окончању шестомесечне нафтне блокаде. Међутим, многи сматрају да је толико страна укључено у сукоб и да је толико испреплетаних интереса да је тешко постићи компромис.
С обзиром на то да су Уједињене нације углавном искључене из расправа између Русије и Турске, ризик од замрзнутог сукоба или чак поделе земље изгледа да расте.
То се можда није догодило онако како је Гадафи предвидео 2011, али данас сигурно не би препознао Либију, која је постала „игралиште за стране силе“. Судбина народа Либије све је више у њиховим рукама.
Извор: Курир.рс/РТС/Гардијан
