Сада су испливали и докази о повезаности првог хрватског песника Назора и Павелића
Изгледа да је председник Вучић данас додирнуо у забрањену тему, у осиње гнездо, јер квазиелита не жели истину и стиди се своје српске историје.
– Београд је космополитски град и такав град чуваће Сарајевску улицу, или Владимира Назора у имену неке школе, али не сме и неће да заборави своје, Живојина Мишића, војводу Путника, Петра Бојовића и друге, и тога се неће стидети – истакао је данас председник Александар Вучић, поводом „буре“ која се у јавности подигла након најаве о промени имена улица названим по топонимима бивше Југославије.
Како је рекао, у Београду се две-три школе зову по војводи Живојину Мишићу, а чак шест по Владимиру Назору.
– Како је могуће да је Назор нашу земљу задужио више него Мишић? Да могу из коже би искочио – рекао је Вучић и додао да би волео да греши у подацима.
Чувени песник Владимир Назор пре партизана био је опчињен Павелићем. Анте Павелић је један од оснивача и вођа нацистичко/фашистичког усташког покрета и ратни злочинац. После окупације Југославије, нацистички окупатор поставља га на чело марионетске Независне Државе Хрватске, са титулом поглавника.
Сада су испливали и докази о повезаности првог хрватског песника Назора и Павелића. Владимир Назор му је чак написао и песму.
Текст у ком је сведочење Назорове сестре која тврди да су партизани на силу отели њеног брата, а који је објављен у неколико хрватских медија, преносимо у целости:
Током тих недеља више пута сам долазио код монс. Ритиг, који би ме увек топло примио. Редовно сам долазио код њега у закристију цркве св. Марко после његове мисе коју је тамо служио сваког дана у 9 сати. Потом би ме одвео у свој стан и држао ме за доручком и разговарали смо.
Након првог сусрета са монс. Истог дана отишао сам с Риттигом код Назорове сестре Ирме, која ме је топло примила кад је чула да долазим по препоруци монс. Ритиг. Увела ме у стан и љубазно ми понудила место. Предао сам јој пакет. Током разговора цитирао сам говор њеном брату. Било је по њеном укусу, па је дуго разговарала, од његовог одласка у партизане до његове смрти. Остао сам с њом више од сат и по. Кад сам споменуо да је моја породица из Пољица, а Назорови преци одатле, то је додатно допринело срдачном разговору госпође Ирме. И она ми је спонтано почела говорити како је то што је њен брат ишао у партизане. Цитирам из сец́ања њене речи, које су дубоко утиснуте у моје сец́ање, па сам их упамтио до данас.
„Драги мој Михановиц́у, овако је било за тебе“, госпођа Ирма је започела своје опсежно приповиједање. „Вец́ јесени 1942. Године тајни партизански колаборационисти из Загреба дошли су да разговарају са мојим братом и наговорили га да се придружи партизанима. То су били Иван Горан Ковачиц́ и Иво Маринковиц́. Мој брат није могао одлучити. Некада сам прислушкивао њихове разговоре када су се врата собе затворила, па сам чуо да га уцењују. Пријетили су му да ц́е нам, када дођу на власт, одузети куц́е. Имали смо две куц́е, једну у којој живим и другу коју смо изнајмили. Бранио се и одупирао се да ц́е он иц́и кад једва хода, да ц́е чак и други носити текстове у штампарији итд. И стиснуо би ме у груди кад сам мислио да може отиц́и. Никад није скувао јаје, цијела породица се бринула о њему, сви смо се бринули о њему, а сада би требао иц́и у шуму где се не би могао носити. А тада му је било 66 година! Тада је оптужен да је примио државну награду од Павелића у Хрватском Антунову 13. јуна 1942. Због те награде Маринковиц́ га је уцењивао: како ц́е то оправдати када дођу у Загреб. То може бити опасан злочин за њега када дођу на власт, итд. Али мој брат није могао да одлучи. У тим недељама изгубио је чак 17 килограма у својим унутраш
Тада је опет дошао Марин Маринковић, али овај пут сам. Било је 29. децембра 1942 ујутро. Припремао сам ручак. Није се дуго задржао, али рекао је мом брату да им се чини да их прате, да их усташки шпијуни прогањају, да овде нису безбедни, па је било боље да одемо негде ван стана на сигурније место да би могли разговарати, да ауто чека доле. сједити у гостионици и разговарати.
Мој Михановић, несвесни ничега, мој брат је узео само зимски капут, капу и шал, није ме ни поздравио ни пољубио, као што би то увек чинио кад негде изађе из стана! Био је уверен да ће се ускоро вратити, баш као што сам и мислио да ће се вратити, нормално, на ручак. Да је одлучио да оде, сигурно би ми то рекао, јер од мене није ништа скривао. А кад је тамо, не враћа се. Вријеме ручка пролази, а њега још није. Била сам јако забринута и нисам знала шта да радим. Замка је, међутим, добро направљена. Испред куће је чекао аутомобил који се мој брат наивно убацио, несвесни шта ће се догодити.
Читаво поподне био сам у великој неизвесности шта се догодило са мојим братом. Кад те вечери, комшија је дошао горе и рекао ми: Знате ли шта се догодило с вашим братом? Ево, радио извештава да су га партизани киднаповали и одвели код њих … умало сам се онесвестио! Била сам шокирана, као да ме је неко убо у срце. Да ми је рекао да одем, припремио бих му одјећу и друге потрепштине. Тек након двадесет дана успео сам му послати пакет веша. Међутим, тај пакет је украден од њега и он је добио само четвртину онога што сам послао – као што ми је рекао много касније. Отишао је на превару. Послије сам му слао пакете преко Маринковића и повремено ме уверавао порукама да се не морам бринути ни о чему, да је сигуран, да се Тито брине о њему, итд. ‘ Овим ријечима госпођа Ирма је описала Назоров „одлазак“, односно његову отмицу.
Маринковића су открили, ухапсили и гађали врло брзо после Назорове отмице од стране власти НДХ. Кад су 1945. дошли на власт, партизани су га прогласили ‘националним херојем’ „.
Коментаришући Назоров присилни одлазак у партизане, односно његову отмицу, др Михановић каже: „Наравно, партизанским комунистима је требало једно такво име за њихов покрет да би стекли симпатије народа. Поред тога, 1942. партизански покрет и сами партизани још нису били оно што ће касније постати, кад су додатно ојачали репресивни систем, показали своје право лице и праву природу својих тзв. ослободилачког покрета, а посебно када су силом преузели власт 1945. године.
Извор: Ало
