По народном веровању сваки човек има тело које се физички види и душу која је невидљива. Када додје време смрти, тело се сахрањује и распада после извесног времена, док према веровању душа покојника још увек обилази око своје куће.
Ако је особа за живота чинила само зла дела, онда ту душу баца у пакао. Душа одлази у рај уколико је чинила добра дела. Верује се да она борави свуда, зависно од јачине и снаге саме душе.
Тако се може настанити у биљкама или животињама и свуда у неживом свету. Из тога веровања настао је обичај да се подижу надгробни споменици, као обележје и место где би требало да се душа задржи.
Тај камен, како га обично зову у народу је место за разне обичаје и церемонијале где тело лежи, а душа обитава. Људи који су врло надарени видовњаштву твре да изнад гроба бди етерични двојник тела и како се тело распада, тако се распада и овај невидљиви двојник.
Зато са свих страна долазе извештаји да видовњаци виде ове приказе без главе, ногу или руку.
Душа је општесловенска реч која има исте корене као и реч дух, у најширем смислу (и по библијском схватању), душа представља унутрашњост човека, који је удахнут телу, и који даје живот телу, чиме се човек разликује од осталих Божјих створења.
Душа заједно са телом је оно што човека чини човеком, слободним, непоновљивим и бесмртним. Хришћанство учи да је душа нетелесна, непросторна и неуништива.
Душа је створена вољом Божјом, заједно са телом, на начин који је само Богу познат, тако да главни субјект душе остаје загонетан, необјашњив и неизрецив. Душа не потпада под област чула, може се досећи само умом.
Свети Глигорије Богослов говори о човековој узвишеној природи, будући да најузвишенији део те природе не потиче од земље него од Бога: “Душа је дах Божји и будући да је небеска, она трпи зато што је помешана са прашином. То је светлост затворена у пећину, али још увек божанствена и неугасива.”
