У Србији и региону су се учврстиле хибридне демократије, клептократије и мафијашке државе. И ту ће се тешко нешто променити док су Европској унији такве „елите“ потаман, пише за ДW немачка дипломаткиња Гудрун Штајнакер.
Црна Гора и Србија су у приступним преговорима са Европском унијом. У марту је договорен почетак преговора и са Северном Македонијом и Албанијом. Босна и Херцеговина је предала захтев за чланство, а Србија блокира сваки напредак Косова, пише Штајнекер за Дојче веле.
Ово је једна страна процеса проширења. Но, како стоје ствари са заговараним вредностима: демократијом, владавином права и одрживим развојем у пракси?
Постоји „напредак“ од 1989. иако је успорен ратовима током распада Југославије. С изузетком Косова, постоји слобода путовања за „западнобалканску шесторку“, што грађани користе како би видели где ће да емигрирају.
У ланцима супермаркета, који су махом у немачким рукама, првенствено могу да се нађу увозне ствари, а једва да има домаћих производа. Јединственој природи региона штету наносе корупционашки грађевински подухвати, градња малих хидроелектрана, крчење шума, крађа земљишта и неконтролисани развој туризма.
Образовање и здравство су на ужасно ниском нивоу, незапосленост огромна. Многи не би могли да преживе без новца који им стиже из иностранства и веома присутне сиве економије. Време је да се каже да је неолиберлана транзиција на Балкану пропала.
Веома ниска излазност на изборима у Србији, Хрватској и Северној Македонији израз је дубоког неповерења у демократију. Демонстрације у Београду су нарушиле „блиставу“ изборну победу владајуће партије председника Александра Вучића.
Северна Македонија је, након прљаве изборне кампање, суочена са скоро немогућим формирањем владе. Катица Јанева, некадашња узданица и специјална државна тужитељка, оптужена је због корупције. У исто време се по Скопљу кочопери Сашо Мијалков, бивши шеф тајне службе и рођак бившег премијера Груевског, некада страшни Capo di Capi и један од најбогатијих предузетника. Никола Груевски ужива у сво богатству у егзилу у Будимпешти.
Босна и Херцеговина је земља којом је немогуће владати, где све што је вредно међу собом деле елите на челу са клептократама попут Милорада Додика и Бакира Изетбеговића.
Албанија и Косово су у константном кризном модусу. Изабрани косовски премијер Аљбин Курти свргнут је с власти америчком интригом, косовски председник Хашим Тачи суочен је са оптужницом за ратне злочине, што пак албански премијер Еди Рама види као напад на све Албанце.
Малена Црна Гора, у којој се у септембру одржавају избори, подељена је апсурдним спором око закона о слободи вероисповести између ултрареакционарне Српске православне цркве и клике окупљене око дугогодишњег владара Мила Ђукановића.
И кога онда чуди што нестају милијарде Европске уније, Европске банке за обнову и развој, Светске банке, Међународног монетарног фонда и других организација?
Од 1989. су се етаблирале хибридне демократије, клептократије и мафијашке државе. Економиста српског порекла Бранко Милановић је на свом блогу писао о „вишепартијским клептократијама“; политиколог Јасмин Мујановић је у својој књизи „Глад и бес“ то означио као „еластични ауторитаризам“; председавајући Транспаренси интернешеналу у БиХ Срђан Благовчанин у актуелној студији говори о „владавини картела“. Ведран Џихић из Аустријског Института за спољну политику каже да се на изборима у Србији радило о „лажној демократији и уметности илузије”.
Нажалост, ни у појединим државама Европске уније ситуација не изгледа нимало боље. Оне су само имале среће да су правовремено постале чланице клуба, као на пример Румунија и Бугарска, Малта, Кипар, Мађарска и Пољска. Мађарски социолог Балинт Мађар, 2016. је своју земљу означио као „посткомунистичку мафијашку државу“. Његови критеријуми се могу пресликати на „шесторку Западног Балкана“.
Бриселски доносиоци одлука и њихова бирократија се, због других приоритета, о томе скоро уопште не брину. Али, заиста и нема много смисла опомињати Балкан да се држи „основних правила“ реформи, када је земље ЕУ, а такође и Немачку, баш брига за правила чим се дирне у њихове интересе.
Европски партијски савези, а посебно Европска народна странка и Странка европских социјалиста, играју опасну улогу аранжманима са клептократијама на Балкану. Јер, једноставно је погрешно означити балканске партије као конзервативне, хришћанске, либералне, социјалдемократске или социјалистичке и тако их сврстати у породице странака.
Такозвани Берлински процес, који је почео 2014. са много елана и добрим изгледима, није изродио ништа посебно; било је то оно чувено тресла се гора родио се миш. Но, организација за размену младих RYCO (Regional Youth Cooperation Office), која је била скоро једини конкретан резултат процеса, тиме не би требало да се обезвреди. Јер, она своју егзистенцију може да захвали ангажованим представницима цивилног друштва.
Тежње за инфраструктурним пројектима су остале на папиру, док Кина гради аутопутеве, железничке мреже и мостове, понекад чак и уз подршку ЕУ, и мами државе у дужничку клопку. Одрживост ових пројеката је нешто сасвим друго. Али, они савршено пашу за „завртање“ многих милиона.
Тако да све скупа изгледа да ни балканским елитама а ни њиховим европским партнерима није у интересу да се ради на одрживом развоју, прилагођеном климатским променама и угроженом биодиверзитету.
Стога је крајње време да се у основи преиспита политика Европске уније према Балкану. То се неће уредити једном новом „методологијом“ приступања ЕУ. Корумпираним елитама у политици и привреди се мора супротставити. Они би морали да се позову на личну одговорност. А то може да се уради само у сарадњи са, додуше слабим, али разноликим и животним цивилним друштвом.
Јер, док год се младима нуди могућност између прилагођавања и емиграције, неће моћи да се заустави егзодус добро образованих. Коначно је потребно да се смогне храбрости, како у Бриселу, тако и у Берлину и Паризу, да се отворено разговара са балканским елитама. Али, то такође налаже именовање сопствених дефицита и борбу против њих. Јер, статус кво је фаталан.
Извор: Nova.rs
