Криви Вир, село у бољевачкој општини, настало је због љубави и нема села у Србији за које се толико везује љубав, али и проклетство потока крви што су се сливали низ уклету литицу названу Камен љубави.
Чак је и река Црни Тимок прозвана Неверничка суза јер је, према легенди, супруг своју жену неверницу бацио са литице пред пећину Пећуру из које извире река.
– Према једном предању, село је названо Криви Вир по вировима којима Црни Тимок обилује, по другој зато што су, бежећи од Турака, мештани кривудали и крили се по тим вировима, али најпознатији смо по косовским божурима који, како научници тврде, расту само на Косову и у овом селу – каже Славољуб Цанкић Славче, председник месне заједнице Криви Вир, познатији под надимком Кмет.
Предање, по коме је село настало због искрене и страсне љубави, записао је Миша Миленковић а испричао му га је његов деда Лаза Антић.
Легенда каже да се газдина кћи загледала у очевог слугу, побегли су и настанили се подно Буковика, али су њена браћа успела да их нађу. Узалуд су покушавали да је наговоре да се врати кући. Није хтела да се одвоји од супруга Малечког и њихово троје деце. Сестра је рекла да ће, ако буду упорни, морати прво да убију њу и децу. А ако јој драгог убију из заседе, она ће им се осветити са дружином. Браћа су све испричала оцу који није хтео да квари ћеркину срећу.
Малечко је породицу прехрањивао тако што је сваког дана ловио дивље животиње чија је крзна продавао трговцима. Док је једног дана био у шуми, наишао је на Турке који су водили робље. Понудио им је 12 товара кожа за њих. Турчин је рекао да за те коже може да добије само половину робова. Проницљиви сељанин раздвојио је мајку од детета, сестру од брата, мужа од жене.. Малечко крену са ослобођеним робовима пут Буковика, а Турци ни да макну са преосталима. Узалуд су их шибали камџијама и ударали песницама.
– Схвативши да их је насамарио, дадоше Малечком све робове и он их одведе у Буковик – препричава предање Мирослав Раденковић Мирче.
Пошто су јаке зиме отежавале живот, Малечко је цело село преселио око извора црне реке. Тако је настао.
Мештани верују да је литица над извором Црног Тимока уклета. На овом месту несреће се дешавају још од 1883. године, када су радикали подигли Тимочку буну. Ту су стрељани сви страначки прваци осим председника странке Николе Пашића. Житељи причају да се низ литицу сливала крв недужних и да је та крв дозвала проклетство.
– Познато је да је Тимочка буна, заправо, била оружана побуна због реорганизације војске, јер је краљ Милан Обреновић одлучио је да уведе модерну војску уместо народне, а сељани нису хтели да предају оружје – каже Цанкић.
Прва љубавна трагедија на литици догодила 1905. године. Песник Војислав Илић Млађи службовао је негде у Поморављу, а његова супруга Даринка била је учитељица у Кривом Виру. Војислав је био веома љубоморан. Његове сумње у женино неверство потврдио је кочијаш док га је возио ка њеној кући. Не знајући да јој је он супруг, испричао му је да учитељица има љубавну везу.
– Песник је пуцао у њу на стени која је после названа Камен љубави, а плоча с његовим стихом је грешком постављена поред пећине Пећуре, јер се Камен љубави или уклета литица налази испред њ – истиче Цанкић.
Према предању, када је Даринка пала низ литицу, Војислав је себи ножем пререзао вене. Сигурне смрти спасили су га чобани. Осуђен је на шест месеци затвора и новчану казну.
Раденковић, међутим, каже да је од малена слушао другачије предање. Даринка се загледала у машинског инжењера, чији је отац био воденичар. Заволели су се и тајно се састајали. За несрећу, он је био ожењен а она удата за Војислава Илића Млађега.
– Њихова љубав је била толико јака да су хтели да су венчају, али његови родитељи нису дозволили да је ожени и једне вечери је узео пиштољ и рекао је да ће њиме да убије њу а после и себе – прича Раденковић.
Заједно су се попели на Камен љубави и он је пуцао у њу а потом и у себе. Када је његов отац ујутру дошао пред воденицу, видео је мртвог сина и рекао је жени: „Ова наша будала се убила“. Мртво тело учитељице нашли на врху литице, садашњег Камена љубави.
Извор:
