Када загусти, спас могу да пруже само прави професионалци. И грађани су, бар великим делом, научили како да се чувају. То је драгоцено искуство за наредни талас, јер држава неће моћи поново да заустави живот, то би водило банкроту или дужничком ропству, каже за „Блиц“ епидемиолог др Зоран Радовановић, проф. Медицинског факултета у пензији.
Први талас вируса, судећи по бројкама и јавно доступним статистикама, у Србији полако пролази. Проф. др Зоран Радовановић ипак подсећа да вирус не може тек тако, волшебно, да испари, те да су мере опреза и даље потребне.
Корона, два месеца касније. Колика је данас реална опасност, колико је заправо вирус ослабио?
– Наводно слабљење вируса је груба заблуда. Два су разлога њеног настанка и упорног одржавања: а) незнање, и б) неосновано прижељкивање. Није се променила убојитост вируса, већ његова могућност да се несметано преноси, за шта су заслужне противепидемијске мере. И сами заговорници тезе о вирусовом посрнућу одустали су од свог виђења кад су, пред крај овог таласа епидемије, почели да пристижу подаци о масовном умирању у нишком старачком дому (засад, отприлике, сваки пети оболели, а неки су још на респираторима). Идеја да је вирус онемоћао и да се продобрио потиче од површног закључивања. Наиме, на почетку епидемије, због оскудице у тестовима, критеријуми су били јако високи, па су се за проверу квалификовали само тешки болесници, од којих су многи завршавали у јединицама интензивне неге. Касније, ширим обухватом, шансу да буду тестирани добили су и болесници са блажом клиничком сликом, па чак и бесимптомни контакти, чиме се разводнио утисак о првобитној злоћудности узрочника.
Пошто смо разјаснили ту предрасуду, да пређемо на одговор: стварна опасност је данас много мања него пре неколико недеља, али није минула. Од стрпљења и мудрости доносилаца одлука зависи даљи развој догађаја.
Мере попуштају, људи се враћају нормалном току живота. Шта препоручујете, како се понашати, да ли је опрез и даље потребан?
– Недељама је живот био скоро сасвим замро, што ни српска ни нека много јача привреда не може дуго да издржи. Враћање у уобичајени колосек је неминовност. Једино је важно да попуштање мера буде поступно и да се неке од њих развуку бар до почетка јуна. Најстарији део популације мора да остане опрезан све док се број новооболелих не сведе на нулу или бар буде мањи од пет до десет особа. Позорност се превасходно односи на одржавање физичког растојања и прање руку. Добро би било да те навике постану трајна норма.
Да ли је неминовно да имамо други талас епидемије, како би се он манифестовао уколико га буде?
– Ова болест не може спонтано да нестане. Када бисмо тренутно одустали од противепидемијских мера, могли бисмо да се суочимо са другим таласом пре краја јуна. Довољно смо разумни да то не учинимо, па се драматичнији сусрет са вирусом, уз његову евентуалну спорадичну појаву током лета, очекује на јесен или почетком зиме.
Током последња два месеца сигурно се заразило много више грађана него што је лабораторијски потврђено. Ипак тај број, чак и ако је двадесетоструко већи, једва достиже три одсто популације. То је сувише низак ниво колективног имунитета да би значајније утицао на епидемијску криву. Има новоискрслих болести чији је први талас био најизраженији, а потом би уследили таласићи, као све мањи потреси после земљотреса. Било је, међутим, и примера попут шпанске грознице 1918. године, када је други, јесењи талас однео највише жртава.
Да ли смо научили било у последњим месецима због чега је сценарио првог таласа мање вероватан него када нас је корона први пут погодила?
– Научили смо да, кад загусти, спас могу да пруже само прави професионалци. И грађани су, бар великим делом, научили како да се чувају. То је драгоцено искуство за наредни талас, јер држава неће моћи поново да заустави живот, јер би то водило банкроту или дужничком ропству. У много већој мери него сада решење ће се тражити у самодисциплини, уз ограничене мере забрана.
Шта вам највише смета, у смислу свих ствари које смо као држава радили у последња два месеца? Шта је могло другачије?
– Након ерупције оболевања, мало шта је могло да се учини да буде другачије него што је било. Кад упаднете у реку, машете рукама, а не вреди вам много жал што нисте научили да пливате. Морали смо да се припремимо, јер Светска здравствена организација (СЗО) већ годинама упозорава да нас чека оваква или још много погубнија пандемија. Било је само питање времена кад ће она да се деси. Исто важи и за неку наредну пандемију. Паметноме доста.
А, највише су ми сметали почетак и крај. Почетак због спрдње с долазећом претњом, а крај због начела „лако ћемо”, оличеног у наглом попуштању стега.
Били смо свесни старосних одступања у погледу тога ко пати од озбиљније форме болести. Али, остало је низ неодговорених питања о томе како тачно вирус делује на децу и како функционише са људима различитог узраста. Шта смо научили?
– Потврдила су се сазнања раније пристигла из света о томе да нови вирус корона погађа и децу, али да она или не испољавају знаке болести или је прележе у благом облику. Још увек је нејасна њихова улога у преношењу заразе на одрасле. Такође се потврдило да смртност у најстаријој узрасној групи достиже 15 одсто, па и више.
Постоји нада да ће топлије време лета допринети спречавању масовних случајева заразе, што је засновано на повезаности топлих места и нижег степена оболевања становништва. Имамо ли стварних доказа за ту корелацију?
– Искуство показује да многе инфекције дисајних органа имају сезонски карактер, што значи да се лети повлаче. Разлоге можемо да тражимо у околности да се лети више времена проводи на отвореном, тј. људи су мање збијени. Поред тога, ту су и сунчеви зраци. Они, наравно, не утичу на прелетање капљице с једне слузнице на другу, али чине да клице краће опстају на загађеним предметима (сетимо се зашто се перу руке). Поврх свега, мада је у случају Цовида 19 улога заразног аеросола мала, ипак није искључена, а и у тим честицама вирус лети краће опстаје.
То све не мора да важи за нову болест, каква је Цовид 19. Њен најближи сродник САРС јављао се 2003. све до јула, а наставио би и даље да није енергичним мерама искорењен.
Мислите ли да је пуно људи у Србији имало асимптоматски облик инфекције?
– У целом свету током ове пандемије доминирали су бесимптомни и клинички благи облици болести. Сходно очекивању, то се поновило и у Србији. Доспевање у јединицу интензивне неге било је изузетак.
И напослетку, како видите борбу српског здравства са вирусом корона?
– Како то обично бива, када систем закаже, све зависи од херојства појединаца. То су хиљаде здравствених радника које су недељама предано помагале оболелима, често без потребне опреме. Они су били и остаће анонимни за широку јавност, а памтиће их они којима су помогли.
Стратегија колективног имунитета
Да ли сте видели било какве знаке да су земље које су испробале било коју од различитих стратегија колективног имунитета имале позитивне резултате?
– Ви вероватно мислите на земље које су, суочене са неминовним, решиле да зажмуре, пусте да епидемија протутњи, народ стекне отпорност (додуше, по цену ко жив, ко мртав), а привреда остане мало погођена. Међутим, нигде у свету такав приступ није буквално и безрезервно примењен. Шведска је увела релативно благе мере, уз савет својим грађанима да поштују физичку раздвојеност, али је касније заоштрила политику. Сада шведског главног епидемиолога оптужују за 2.500 смрти. Велика Британија и САД су такође опуштено дочекале овај изазов, али су временом све више пооштравале стеге. Сада се кају због неблаговремене реакције.
Извор: Блиц.рс
