У склопу акције МОЈА ЉУБАВНА ПРИЧА, објављујемо једну о љубави дугој 24 године између једне Српкиње и једног Хрвата. Наставите да нам шаљете своје најлепше љубавне приче! Можда баш ви освојите вредне награде.
Гледам свог дивног мужа док разговарамо о свакодневним стварима. Размишљам колико је добар према мени, колико сам срећна са њим и уз осмех се гласно запитам да ли је могуће да смо успели…
Било је пролеће 1991. године. Загреб. Ја студент у студентском дому, њега упознајем као друга момка моје цимерке, такође студент. Нервира ме јер ми тера инат док причамо о спорту, упропасти нам журку јер пушта музику коју већина не слуша, понаша се као да ме не примећује.
Из тог истог ината плешемо и тако почне наша љубавна прича. Наша љубав. Велика и чиста, на први поглед немогућа јер он је Хрват, а ја Српкиња. Не занима нас што све мирише на рат, што покушавају да нас трују и раздвоје.
Ипак, раздваја нас мој повратак у родну земљу, немогућност да одржимо контакт јер више ни телефонске везе не постоје, то што смо превише млади да будемо јачи од свега. Патимо.
Пролазе године, не знамо ништа једно о другом, али ја га чувам у срцу и глави, у фотографијама, ситним поклонима, биоскопским картама, дневнику. И даље не верује да сам све то сачувала.
Налазим га, а како другачије него преко друштвених мрежа, након 24 године. На фотографији ОН, исти, згодан, насмешен, опуштен, заувек мој јер га тако памтим. А од гласа, када га поново чујем, струјни удар!
Сусрет након толико година …. Емоције толико јаке, као да смо се јуче раздвојили. Примећујем неколико седих у његовој плавој коси и ситне боре око очију, још је згоднији и шармантнији. Надам се да он моје не примећује.
За све те године остварили смо се и као родитељи и као успешни пословни људи, живот нас је припремио за Нас. Све што нас је раздвојило, сада је далека прошлост, деца су нам одрасла и самостална су.
Време је за Нас!
Веома брзо доносимо одлуку да наставимо живот заједно и ево нас …. Коначно смо се венчали (није да ме није запросио и те давне 91.), имамо свој стан и свог пса, деца нас посећују, родитељи су одушевљени што смо срећни, а ми … путујемо, уживамо, волимо се сваког дана све више и јаче и изнова се уверавамо: Да, могуће је, успели смо!
Извор: zena.blic.rs
