Другог септембра 1967. године доктор Живко Стефановић пробудио се с високом температуром. Није знао, али док је спавао у њему је нешто страшно почело да се буди. Када се малаксао пробудио, приметио је осип на кожи, дрхтавицу и јаку дијареју. Били су то први симптоми вируса џелата, Марбург хеморагијске грознице, најопаснијег вируса на планети земљи.
Свет данас дрхти пред коронавирусом чија се стопа смртности тренутно процењује на око два одсто, а тог јутра у Београду пробудио се вирус опаснији од еболе, чија смртност износи и до 90 одсто.
Док се стање нашег доктора рапидно погоршавало телефон му је зазвонио. Биле су то његове колеге.
Научници из Франкфурта хитно су звали лабораторију Института „Торлак“ у Београду. Вирус који тада још увек није имао име – добио је прве жртве. Неколико стручњака с института у немачким градовима Марбург и Франкфурт добили су исте симптоме као доктор Стефановић. До тада непознати вирус неколико њих је већ покосио. Само почетни симптоми Марбург вируса гори су од поодмаклих стадијума многих болести.
Пацијент би прво добио високу температуру праћену карактеристичним осипом на стомаку, грудима и леђима. Уследила би незаустављива дијареја, упала панкреаса, драстичан губитак телесне масе, отказивање јетре, шок, тешко крварење из носа, десни и гениталија, делиријум и колапс виталних органа. Ускоро ће нашем доктору, али и свету постати јасне размере ужаса пред којим се нашао. Откривено је како се заразио.
Стефановић је тада имао 44 године и радио је на справљању вакцине за дечју парализу. У ту сврху је Институт „Торлак“, баш као и немачки институти у Франкфурту и Марбургу, наручио зелене мајмуне из Уганде. Када су мајмуни почели да умиру, доктор Стефановић је урадио обдукцију.
– Можда сам, када сам скидао рукавице после обављеног посла, ноктом загребао кожу. Том приликом кап крви с рукавице дошла је у додир с мојом огреботином. Касније сам мајмунску крв несвесно утрљао – причао је касније те године др Стефановић.
Нашег доктора чекала је најгора ноћна мора сваког епидемиолога. Не само што је међу првима заражен непознатом болешћу, не знајући колико је опасан вирус који још није имао ни име – доктор је нехотице заразио своју жену.
Како је тада писао „Блиц“ два – три дана после првих симптома, а по налогу инфектолога др Косте Тодоровића, др Стефановић је упућен на Инфективну клинику, где је цело једно одељење испражњено, како не би долазио у контакт са другим пацијентима. Осам дана касније на одељењу му се придружила и супруга Радмила, која је у међувремену такође оболела.
Њено стање, срећом није било тако тешко, али је начин на који се заразила био баналан. Она је, наиме, још док јој муж није пребачен у болницу, не знајући каквој се опасности излаже, голим прстима носила туфер, којим је претходно обрисана игла којом је њеном супругу вађена крв за анализе.
– Тих се дана не сећам толико добро. Имао сам 13 година и одвели су ме код баке. Знам само да је тата, када се после скоро месец дана вратио кући, био буквало преполовљен – сећа се данас Живков и Радмилин син др Дејан Стефановић, који је и сам постао лекар.
Стање доктора Стефановића било је неизвесно све до краја септембра, када су коначно уочени први знаци побољшања. Добрим делом то је била последица и тога што су примили плазму реконвалесцената из Немачке, који су такође били инфицирани овим вирусом, а коју су у Београд донели немачки лекари из Франкфурта.
Опоравак Стефановића трајао је потом дуго. На Торлаку су га после овог догађаја звали “доктор неуништиви”. А како су овај вирус још крстили и “мајмунска болест”, јер су ови примати били преносиоци, од једног колеге који је дошао да га посети, према сећању др Дејана Стефановића, добио пуну велику кесу банана.
Вирус је те године заразио 31 особу. Од заразе је умрло 7 особа. У Марбургу и Београду, као и у Франкфурту, болешћу су биле захваћене особе које су у лабораторијама радиле на идентификацији Марбург вируса. Ова опасна зараза од тада је имала неколико забележених епидемија у Уганди, Кенији, Анголи и Конгу, а просечна смртност износи 50 одсто, док је у неким случајевима и 90 одсто.
Брзом реакцијом колега и уз велике напоре науке српски доктор и његова жена су преживели, а Београд је, упркос свакој вероватноћи, уз Франкфурт и Марбург постао прва престоница у којој је забележен случај најопаснијег вируса на свету.
Занимљиво је колико брзо заборављамо.
Извор: Блиц
