Испоштујте их
Да ли је „српски“ китити јелку, расправа је у коју лако упадамо, но још лакше заборављамо да су садашње новогодишње свечаности само једне у низу свих традиција које је овај град видео.
На тлу Београда живело је много народа и племена и сви су свечано пратили један, а дочекивали други период. И иако многих од њих више нема у овом граду, па ни на овој планети, неке од тих обичаја ми и данас практикујемо.
Можете ли да погодите које?
Прва Нова година која се дочекивала у Београду готово извесно падала је почетком марта, када су, по неким истраживањима, Трачани славили долазак пролећа, а место јелке китили гране процветалог дрвећа. Трачани су на тај дан плели траке од црвених нити (симбол ватре, крви, виталности) и за њих везивали новчиће. Тај накит су девојке првих 12 дана пролећа носиле као огрлицу, а онда у коси док дрвеће не процвета, када би га качиле на гране.
Келти, Сингидун и култ мртвих
Иза зидина утврђења, коме су Келти дали први назив Београда – Сингидун, могуће је да се 1. новембра славио Саовин, келтска Нова година. Саовин био је важан, али ни близу весео као друге новогодишње традиције – то је дан када Сунце слаби и силази у подземни свет, остављајући беспомоћног човека у заспалој природи. Келти и њихови друиди веровали су да на Саовин бог таме преовладава и да се у времену ствара пукотина, кроз коју се душе умрлих враћају на овај свет и својим старим кућама. Зато су Келти на Нову годину за своје претке остављали храну, пиће и отворена врата. Но, како нису сви дуси били добри, на праг су полагане и репе са изрезбареним лицима духова заштитника, да одагнају зле силе. Но, ако не баш за Нову годину, весеља је било у ноћи уочи Саовина, 31. октобра. Тада су се сакупљали плодови жетве и клала се стока, палиле су се огромне логорске ватре, а целе породице играле су око пламена и певале мистичне песме. Са доласком хришћанства већина ових ритуала место је нашла у задушницама и Ноћи вештица.
Римљани и бог са два лица
Први пут се Нова година на тлу Београда славила 1. јануара у првом веку пре нове ере, када је Сингидунум прешао у руке Римљана. На тај дан Римљани су празновали Јануса (по коме је јануар и добио име), бога са два лица – оног који истовремено гледа у прошлост и будућност, те означава промену и почетак.
Жртвама су покушавали да га умилостиве, да им да срећу у наредној години. Пријатељи и суседи размењивали су честитке, поклоне, смокве и мед за мирну и слатку будућност, а већина Римљана бирала је да бар мало ради на овај дан, како наредних 12 месеци не би били беспослени.
Византинци и дочек у цркви
У време када је Сингидунум припадао Византији, могуће је да се овде Нова година обележавана 1. септембра. Датум је одредио, с једне стране, римски циклус плаћања пореза, а са друге 12 великих хришћанских празника – осам посвећених Богу и четири Богородици. Догађај који се у историји одиграо први празнује се на Малу Госпојину (8/21. септембар), хронолошки последњи на Велику Госпојину (15/28. август), те је 1. септембар био идеалан датум да се заврши година. За Византинце се причало да су били народ који је о вери причао колико Срби данас о политици, те не чуди што је њихово празновање било литургијско. Веровали су да се њихова календарска година поклапа са Стварањем света, те су се на богослужењу 1. септембра певали посебни тропари и контакије.
Словени, маске и рогови
Мало је података о томе како су Јужни Словени прослављали своју Нову годину, али неки научници сматрају да је словенски календар почињао пролећном равнодневницом, дакле у марту.
По некима, последња ноћ старе и први дан нове године звали су се Веља ноћ. Веровало да на тај дан мртви посећују живе како би славили са њима, а носиле су се гротескне маске, вунени капути и рогови, што је обичај који се у неким крајевима Србије задржао до данашњег дана.
Поједини сматрају да су пагански шамани и вештице тог дана вршили разне обреде и палили замрзнута прошлогодишња зрна, а мачкаре су терале Морану, непопуларну богињу зиме, чије се одлазак бурно славио.
Турци, мода и алва
У време када су Турци држали Београд славила се исламска нова година – падала је 1. мухарема, а рачунала се од 622. године нове ере. На тај дан султану су се писале хвале и песме, а сматрало се да ће нова одећа донети срећу, те су се жене одевале нарочито лепо. Но, како наводе неки проучаваоци, водило се рачуна да прославе не узму превише маха, јер се у месецу мухарему такође обележавала смрт Мухамедовог унука Хусеина.
Извор: Блиц/srbijadanas.com
