Најбољи српски тенисер Новак Ђоковић изашао је на меч против Роџера Федерера са чувеним српским симболом.
Новак је на грудима носио Наталијину рамонду. Овај цвет познат је и као цвет феникс јер и кад увене и потпуно се осуши може да оживи ако се и мало залије.
Наталијина рамонда (Ramonda Nathalie) необичан је цвет изузетне лепоте, а његова симболика важна је Србе из неколико разлога.
Стога живот овог необичног цвета има изузетну симболику у вези са Великим ратом и српском војском у њему – војском која је дословно васкрсла и иако измучена показала своју моћ и храброст у Великом рату.
Рамонду је први класификовао чувени природњак Јосиф Панчић 1874. године. Дао јој је име српска рамонда (Ramonda serbica). Биљка је прво уочио на Ртњу, а потом и у околини Ниша. Наш народ их зове и колачићи, а неодољиво подсећају на љубичице. Јаке су и издрљиве, преживеле су и ледено доба и опстале до дан-данас – расте на истоку Србије и на Кајмакчалану у Грчкој, чији је највиши врх Свети Илија, а на ком је српска војска, под командом војводе Живојина Мишића, водила жестоке борбе уочи пробој Солунског фронта у Великом рату.
Стара планина, Јелашничка и Сићевачка клисура, њено су станиште у Србији. Има је и у ботаничкој башти у Београду, а најлепша је у пролеће када цвета. И пошто се осуши, довољна је кап воде да оживи. Зато је зову и цвет феникс.
Ова биљка, надалеко позната по својој лепоти, добила је име по српској краљици Наталији. Реч је о супрузи краља Милана Обреновића. Пошто је краљ волео да борави у у Нишу, тадашњој другој престоници Србије, с краљем и краљицом увек је путовао и др Сава Петровић, дворски лекар.
Он је био образован човек, волео је ботанику и дуге шетње. Једном приликом, шетајући се околином Ниша, уочио је још једну врсту ове биљке и дао јој име Ramonda nissana – нишка рамонда, али јој то име није било суђено.
Очаран краљичином лепотом, дворски лекар променио је цвету име у Наталијина рамонда – Рамонда натхалиае. Биљку је тако открио доктор Сава Петровић 1884, али ју је у ботанику и литературу први увео Јосиф Панчић. Ова ретка биљка расте само у Србији, Македонији и Грчкој. Данас је ретка и угрожена врста, а у Србији и строго заштићена.
Народ је зове и васкршњим цветом јер и кад је осушена оживи, а цвета баш за Васкрс. У Европи, осим рамонди, свега две врсте имају ову способност анабиозе.
Извор: Курир.рс
