Последња ратнохушкачка порука Британије против Русије у правој мери осликава архетипски историјски сукоб две европске силе
– Изјава начелника британског Генералштаба генерала Николаса Картера да би руска политика у Сирији и Африци могла довести до војног одговора Велике Британије, традиционална је и у складу са увреженом матрицом која у британској политичкој, друштвеној и научној јавности постоји већ двеста година“, оцењује историчар Александар Растовић.
Генерал Картер је у изјави за „Сандеј телеграф“ назвао руску помоћ сиријској Влади, као и руске хуманитарне пројекте у Африци – безбедносним претњама које могу да се упореде са ризиком од напада.
Русофобија – најјаче британско осећање
Картерова изјава, за стручњаке који се баве проблемима руско-британских односа, према Растовићевим речима, није изненађујућа.
– Реч је о русофобији, о једном феномену који заокупља пажњу не само британске јавности, већ, нажалост, та матрица коју је изнедрила британска друштвена и политичка матица – шири се Европом. Тако да је и ова изјава у складу са том традиционалном антируском политиком – објашњава Растовић.
Руско-британски политички односи, успостављени 1553. године, имали су успона и падова, како се померало клатно европске политике. Међутим, руско-британски односи, због русофобног става Велике Британије, представљају најзначајнији сукоб у Европи и архетипски пример како исконструисане и дубоко усађене предрасуде могу да покваре односе две земље готово за сва времена.
Већ у издању Енциклопедије Британике из 1782. године Русија је описана као „велико и моћно европско краљевство, насељено бруталним, злобним и пијаним дивљацима, и са деспотском владом“, а од двадесетих година 19. века русофобија поприма облике које има и данас, представљајући Русију као заосталу, ауторитарну, варварску и милитаристичку државу и нацију. Овакви стереотипи шире се Европом и светом. Иза свега, ипак, стајали су политички интереси – спречити Русију да шири утицај на европски део Османског царства и спречити њен излазак на топла мора и продор у Азију, што је, према мишљењима Британаца, могло да угрози њихове интересе у Индији.
О развоју русофобије најбољу студију је написао, према Растовићевим речима, британски професор Джон Глисон.
– Овај феномен подразумева потпуну мржњу, нетрпељивост и резервисаност од стране британске политичке, али и целокупне јавности. Подсетићу, а и професор Глисон о томе пише, на улогу медија и британске штампе, која је предњачила у хистеричној русофобији, која је постепено обухватала све слојеве британског друштва – каже он.
– Српски историчар Милорад Екмечић је у чланку ‘Русофобија и србофобија’, објављеном 2010. године у недељнику НИН, израчунао да је британска политика само два пута одустала од своје традиционалне политике – током Првог и током Другог светског рата – додаје наш саговорник.
Шпијуни, пребези и стриптизете
Двадесети век обогатио је британско-руске односе идеолошким ратом – Русија је постала део Совјетског савеза. Након краја Другог светског рата, када је, према речима Винстона Черчила, на Европу спуштена „гвоздена завеса“, руско-британски односи интензивирани су шпијунским играма. Обавештајци, у зависности од идеолошких опредељења, бежали су на једну или другу страну, носећи са собом поверљиве информације. Познат је случај Кима Филбија и „Кембричке петорке“, који су годинама, све до 1963. године, филовали совјетску обавештајну службу поверљивим подацима из Британије и САД.
На другу страну бежали су официри КГБ-а, међу којима су најпознатији Олег Гордијевски, који је за британску обавештајну службу радио између 1974. и 1985. године, и Анатолиј Голицин, који је на Запад пренео информације које су изазвале Кубанску кризу.
Страх од совјетских шпијуна посебно је подгрејала „Афера Профјумо“ из 1963. године, названа по тадашњем британском министру одбране Джону Профјуму. Он је имао кратку ванбрачну везу са стриптизетом Кристином Килер, коју су совјетски обавештајци покушали да искористе, не би ли Профјума заврбовали да ради за њих.
Тровачи и „руски утицај“
Са падом Берлинског зида и дисолуцијом СССР-а, изгледало је да је дошло до „краја историје“, да свет постаје боље место за живот, па су тако и британско-руски односи доживели нови почетак.
Краљица Елизабета била је први британски монарх који је посетио Русију 1994. године, а девет година касније Владимир Путин био је први руски председник кога је краљица угостила у Бакингемској палати. Међутим, британско одбијање да изручи Русији олигарха Бориса Березовског и чеченског терористу Ахмеда Закаева, поново су затегли односе.
Како је Русија обнављала своју економску и геополитичку снагу, Британија се све више враћала старој русофобној политици, која је кулминирала у „аферама тровања“ (шпијуни-пребези Александар Литвињенко 2006. и Сергеј Скрипаљ 2018. године), за шта су британски медији и Влада одмах, без икаквих доказа, оптужили руски државни врх.
Посебно је „случај Скрипаљ“ распирио нови талас русофобије. У међувремену, смењивале су се шпијунске афере, а пре две године је руски амбасадор у Лондону Александар Јаковенко рекао да су руско-британски односи пали на најнижи ниво у историји.
На крају, британска русофобија отишла је толико далеко да је Русија оптужена и за мешање у одлуку грађана Велике Британије да на референдуму, уместо останка, изаберу излазак из ЕУ, а бивша британска премијерка Тереза Меј путовала је балканским државама, држећи антируске говоре.
Ако погледамо развој руско-британских односа у протеклој деценији, могли бисмо да закључимо да се 19. век поново надвија над Европом. Као да старе матрице не могу да буду заборављене и као да Британији одговара само слаба Русија.
Извор: Информер.рс/rs.sputniknews.com
