Сваког 3. септембра већ 34 године навијачи Партизана са тугом у души се сећају Драгана Манцеа.
Драган Манце је рођен 26. септембра 1962. године у Београду. Фудбал је почео да игра у Галеници (садашњи ФК Земун) од петлића.
Својом огромном вољом, залагањем и посебно осећајем за гол, брзо је прелазио из селекције у селекцију, тако да је, већ са непуних 17 година постао првотимац тадашњег земунског друголигаша.
Ношен снагом свог раскошног талента и љубављу према црно-белој боји, 15. септембра 1980. прелази у Партизан.
За Партизан је одиграо 279 утакмица и постигао 174 гола. Играо је 4 пута за А, 7 пута за младу и 2 пута за Олимпијску репрезентацију Југославије.
Живео је у Земуну са оцем Фердинандом, мајком Душанком и млађим братом Гораном. Био је неожењен.
Септембар је био месец када се Драган родио, прешао у Партизан и нажалост, месец када је окончао свој млади живот.
Сећање на њега не бледи ни данас у срцима Партизановаца, напротив, сваке године легенда се шири и на млађе генерације, које се нису ни родиле када је Драган страдао у саобраћајној несрећи журивши на тренинг тог 3. септембра 1985. године.
Било је то чудно септембарско јутро, каснио је на тренинг и журио да што пре стигне, а на крају та брзина је однела његов живот који је тек био почео или што би неки старији навијачи Партизана често у причи о њему умели да помену – Бог је састављао идеални тим, а нападач је могао само бити Манце.
Последњи гол у дресу Партизана је постигао у првенственом мечу против Будућност (2:1) одиграном у Хумској, 1. септембра, голом из пенала у осмом минуту се опростио, само два дана пре своје смрти.
Први за погибију је сазнао тадашњи тренер црно-белих Ненад Бјековић, који је одмах прекинуо тренинг.
„Момци, малочас је погинуо наш Драган. Тренинг је завршен“, са сузама је изустио Бјековић на шта се Манцеов најбољи пријатељ Владимир Вермезовић срушио на терен.
Плакали су црно-бели, плакала је цела СФРЈ, 30.000 људи на сахрани дошло је да последњи пут ода пошту сјајном фудбалеру Партизана.
Извор: Курир
