Не играм никакву улогу, нисам „храбра“, рођена сам као страствена мрзитељица свих ауторитета, глупана, манипулатора ма на каквом положају они били
Први интервју са Ведраном Рудан урадио сам сад већ давне 2003. године, када је изашла њена прва књига „Ухо, грло, нож“, а она дошла у Београд на њену промоцију у Центру за културну деконтаминацију.
Од тада смо имали на десетине „размена мишљења“, а неке су биле прилично непријатне јер – ја сам „мушкарац који не разуме њене књиге на прави начин“. Углавном, увек је било забавно, јер је Ведрана врло интелигентна жена, потпуно специфична, специјално за књижевне кругове којима не припадајуће припада.
Овог пута наш разговор је везан за њену најновију књигу, аутобиографију „Плес око сунца“ коју је премијерно објавила београдска Лагуна и за коју нема сумње да ће бити велики хит на Сајму књига (уколико Кија не објави наставак аутобиографије). А Ведрана је сада била саговорник који „не гризе“, стари знанац који је одлучио да са тобом подели неке истине о себи које је свих ових година љубоморно чувао. Баш као у књизи свог живота.
Питање које се просто само намеће јесте како сте се одлучили да баш у овом тренутку напишете аутобиографију, шта је то у вашем животу сазрело за овакву књигу?
– Писати аутобиографију никад ми није пало на памет. Наговорио ме син. Рекао ми је да бих требала нешто себи поклонити за седамдесети рођендан. Наслов, почетак и крај књиге добила сам од десетогодишње унуке. Ова је књига пројекат моје породице. Ја сам само у оквир убацила садржај. Јако, јако, јако сам радосна што сам је написала. Посебно ми је драго због унуке. Гледа ме на Јутјубу, чита моје интервјуе и коментаре испод мојих текстова, недавно ме питала:“Ко си ти? Јеси ли ти она жена која се свађа на телевизији и говори ружне речи или си ти ипак моја нона?” Овом сам јој књигом одговорила да мој медијски лик и ја приватно немамо баш много везе.
Ваши читаоци, посебно читатељке сигурно ће бити задовољни вашом храброшћу да откријете колико заправо аутобиографских момената има у вашој фикцији. Колико ће вас ова аутобиографија „коштати“ у будућем писању фикције?
– Никад себе нисам доживљавала „храбром“, никад нисам калкулисала. Вероватно мислите да сам се писањем ове књиге „потрошила“, све сам рекла, ништа више у мени нема што бих могла искористити за неку нову причу. Није истина. У сваком човеку постоји хиљаду прича, на тристотињак страница не можеш баш све испричати.
Попут Буковског и ви сте прву књигу објавили са преко 50 година. Неки кажу да су то године када човек заиста сазри довољно да би могао да се ухвати у коштац са животом и да о њему пише на прави начин. Како ви гледате на то?
Некад сам мислила да је тако, данас знам да није. Или јеси уметник или ниси. Неко је велик са двадесет, већини ни педесета не помаже. Прву књигу написала сам у педесетој јер сам остала без посла, имала сам много слободног времена, деца су ми била велика, нису ме више требала. Жене се разликују од мушкараца. Оне могу стварати кад реше све проблеме оних о којима брину, мужевљеве, дечје, родитељске. Већина мушкараца има само један проблем у животу, како угодити себи. Буковски је писао читав живот, није стартовао у педесетој.
Написали сте да сте од почетка знали да нећете моћи да пишете књиге које имају „главу и реп“, па сте зато прибегли креацији властитог стила који је Роберт Перишић, парафразирам, назвао „трућањем луде бабе“. Јесте ли задовољни својим наративом када се сада осврнете иза себе?
Никад нисам „задовољна“. Себе не држим великом писачицом, превише сам у животу прочитала добрих књига да бих о себи имала високо мишљење. Свој „наратив“ никад не анализирам и не осврћем се. Не пишем увек на исти начин. Примерице, ова моја књига нема баш никакве везе с „Ухом, грлом, ножем“. Драго ми је због тога. Не волим писце који увек пишу на исти начин. Кад прочиташ једну њихову књигу, прочитао си све. Перишић је велики писац и велики књижевни критичар. Нисам знала да о мени мисли да сам „луда баба“. Жао ми је што критичари, кад пишу у женама које се баве писањем, увек осјете потребу да кажу нешто о ауторки, а готово ништа о делу. Никад ми не би пало на памет да, пишући о Перишићевој прози, кажем како је Перишић, шутљив, згодан и висок. Он то све јесте, али какве то везе има с његовим писањем?
Вашу колумнистичку каријеру, како сте описали, карактерише борба са ветрењачама. На Балкану мислити својом главом и изрећи своје мишљење представља праву јерес. Међутим, чини се да се вама толерисало више него неким другима, знате ли зашто је то тако?
– Не знам зашто мислите да се мени ишта „толерисало“. Између мене и осталих колумниста постоји кључна разлика, ја сам за разлику од већине увек била спремна због става изгубити посао, бити „изопштена“ или проглашена „издајицом свога народа“. Изборила сам се за свој статус пишући истину и пишући са жаром. Кад мом писању додам чињеницу да пишем бадаве, немам спонозора, логично је да ми људи верују. Никад нисам кукала кад би ме се избацивало са посла, претило ми смрћу или ме пљувало на улици. И тога је било. Ако живиш у земљи у каквој ја живим, ако си окружена дивљацима, мораш платити свој став. Не знам хоће ли ми неко ускоро на цести разбити главу, ако ми се то догодити сигурно се нећу чудити што не значи да нећу сазнати ко ме пребио и платити некога ко ће пребити њега. Ако треба и на смрт. Мрзим насилнике који никоме осим себи не дају право на мишљење. Не играм никакву улогу, нисам „храбра“, рођена сам као страствена мрзитељица свих ауторитета, глупана, манипулатора ма на каквом положају они били.
Обрушавали сте се на Јевреје, НАТО, Европску унију, фармацеутску индустрију, хероје домовинског рата, усташе, политичаре, тајкуне… Каквих сте све проблема, осим цензуре, имали због тога?
Оно што ми се дешавало не доживљавам као „проблем“. Ако напишем да је израелска власт фашистичка логично је да ће ми неки напаљени Жидов, то ми се догодило, написати мејл како ме треба убити. Ја и даље мислим све најгоре о израелској политици и осталим злочиначким организацијама које сте споменули. Претпостављам да њих моје писање не узнемирује. Ја сам једна, битне су оне милијарде које ћуте и ћутаће док не цркну.
Најчешће су на мети ваших критика били мушкарци, тачније мушки шовинисти, међутим многи су коментарислаи да је ваш стил писања ближи мушком изражавања него тзв. женском писму. Како се у вама спајају ове наизглед неспојиве крајности?
Шта је „мушко“, шта је „женско“? Знам шта мислите. Од жена писаца се очекује да буду „дражесне“, не смеју се служити „жестоким“ речима, ми морамо писати без крика и беса. Дечкима је све дозвољено. Презирем ту одвратну поделу и чиним све што могу да женама покажем како можемо ми и другачије. Ја јесам и жена и мајка и бака што никако не значи да не смем председника владе послати у курац иако ми човек иде на курац кога, хвала богу, немам. Добар је осећај не бити мушко.
Ваша колумна Страх од плетења, која је излазила у Фералу, бавила мушко-женским односима, барем декларативно, па би било занимљиво чути од експерта какви су ти односи на Балкану и да ли постоји начин да се било шта на том плану промени?
– Годинама слушам исто питање. „Како променити ‘Балканце’?“ Кад ћете ви Балканци схватити да нисте ништа посебно. Свуда су мужјаци смеће које млати, силује и искориштава жене на милијун начина. Срећом, жене су у посљедње време схватиле да је враг однео шалу па дижу глас. Тако сазнајемо да су једнаки дивљаци они који живе и раде у Холивуду и они који живе у Београду, Ријеци или Загребу. Ето утехе за Балканце. Док жени тупим ножем копа око нек’ зна да то исто ради и његов „брат“ у Стокхолму.
Да ли сте читали књигу „Мој муж“ Румене Бужаровске и шта мислите о њој?
– Књига је добра иако је мени дража збирка прича Иване Бодрожић „100% памук“. Ивана Бодрожић је највећа на овим просторима. Видите, кад је написала прву књигу имала је двадесет и једну годину. Драго ми је да је нашла времена и да није чекала педесети рођендан да нам покаже свој велики талент. Кад ће Срби открити Ивану Бодрожић?
Поменули сте да имате трему од јавних наступа, који је ваш рецепт за превазилажења страха од наступања пред публиком?
Кад бих знала одговор не бих имала трему. Мени сваки јавни наступ, посебно су ми стресни наступи на телевизији, изазива нападе језивог страха. Како време пролази све ми је горе. Умирем сваки пут испочетка и ту се ништа не да направити. Срећом, добра сам глумица па публика то не види. Док су светла упаљена ја сам шармантна, опуштена госпођа, кад се светла угасе постајем шака јада која умире од главобоље и покушава задржати желудац тамо где он иначе стоји.
Докачили сте и литерарни естаблишмент на овим просторима и написали да никад нисте били део „културне сцене“. Да ли је и та сцена зависна од политике и који су њени највећи недостаци?
– „Културна сцена“ је у правилу скупина људи слизана са политичарима. Увек исти издавачи добијају лову од политичара, медијски простор добијају „велики“ писци који су претплаћени на државне награде, подршку добијају подобни. Исти се људи заједно врте у истом кругу и чекају да им разбојници који имају власт уделе коју мрвицу. Не дружим се с њима, не припадам ниједном „кругу“, не воле ме ни „леви“ ни „десни“. У савршеној сам позицији. Пишем, продајем књиге, а себе нисам продала. Свој статус могу захвалити мојим драгим читатељима и свом темпераменту.
Описали сте и своје проблеме са високим притиском који је последица стреса који сами себи набијате својим мислима. Да ли се због тога и ваш блог зове Како умрети без стреса, и да ли је то уопште могуће у данашњем свету?
Недавно сам читала како не живимо у времену које је посебно стресно. Некад је, кажу ти неки, живот био стреснији. Људи су били сиромашнији, живели су у бедним кућерцима, није било лекова. Не верујем у ту тезу. Људи јесу некад живели тешко, али разлике међу људима нису биле овако страшне. И људи су некад имали наду. Биће боље, сви су били сигурни. Нас данас убија безнађе. Ако теби тренутно и јесте добро, знаш да ће твоје дете сутра умирати од глади или ће радити ужасан посао да би могло преживети. Зато млади не желе имати децу. У данашњем свету се не може умрети без стреса, али се у ужасним мукама живи и умире због стреса.
Међутим, нисте баш много писали о својим литерарним узорима, кога најрадије читате, коме се дивите у занатском смислу и ко вас је највише инспирисао у креирању властитог стила?
Волим различите писце, читам их за душу, никад не анализирам њихов стил у намери да их „скинем“. Мој стил то сам ја. Себе стављам на папир и не размишљам како би ту реченицу написао Фанте, један од мојих најдражих писаца. Код вас га је издао Флавио Ригонат, власник издавачке куће Лом. Читајте Фантеа.
И након ваше аутобиграфије стиче се утисак да је простор бивше Југославије једна огромна „проклета авлија“ или покретна јама без дна, да ли сте некад размишљали како би изгледале ваше књиге да сте списатељица из Барселоне или Амстердама или Беча?
– Исто би изгледале. Пишем као људско биће, не као некаква „Југословенка“. Сигурна сам да већина правих писаца пише из срца. У Барселони као и у Бечу живе људи који се не разликују много од оних који живе у Ријеци. Пишем о људима, не о „Југословенима“.
Многи су ваше писање назвали „порнографским“ због честе употребе полних органа у њему и експлицитног писања о сексуалним односима. Да мало још више избанализујемо тему – колико је секс, истински, битан у свакодневном животу и да ли бити „дојебан“ аутоматски значи и бити – успешан?
– Да сам мушко нико моје писање не би назвао „порнографским“.Јебе ми се што дечки мисле о мом писању, ја о њиховом не размишљам. Наравно да је секс битан у свакодневном животу, колико се ја сећам. „Дојебан“? То би значило супротно од „недојебан“? А „недојебан“ значи фрустриран, несигуран, несретан, то значи бити неко коме фали курац? Неспретно сте срочили питање, али сам га разумела. Често ми „коментатори“ поручују како ми фали курац, зато пишем како пишем, зато сам љута, зато сам… Који глупани. Ако коме фали курац онда фали мојим недојебаним критичарима.
Имате српског издавача, имате велики простор у српским медијима, како објашњавате толику популарност хрватске списатељице и једне Хрватице у Србији?
– Имам одличног српског издавача, надам се да ће тако и остати. Лагуна се према свим својим писцима односи професионално, то је тако ретко на овим просторима да моје колеге и ја не можемо веровати да још постоји издавач који плаћа и то у року. Никад себе нисам доживљавала као „Хрватицу“ ни Србе као „Србе“. Ја сам људско биће, за мене су Срби људи, за мене је рат прошло, свршено време. Рат би требало заборавити и кренути даље. Искрена сам у својој вери и то људи препознају.
И на крају једно, чини ми се, логично питање – шта писати након аутобиографије?
– Како је то добро питање. Заиста, шта писати након што се у књижарама указала књига твог живота? Треба стати, пустити сузу, ставити крст на свој живот и чекати смрт у миру и весељу. Нисам од тих. Пишем идућу књигу. Зове се „Нокти“.
Извор: Еспресо.рс
