Изгледа да су се западни чиниоци забринули за унутрашњу ситуацију у Србији, где је после бојкота парламента од стране опозиције аутократија Александра Вучића остала и без последњег паравана нормалности.
Разуме се, њима није стало до врсте политичког поретка у Србији, а знатно су допринели Вучићевој разобрученој власти, јер је то једини политички амбијент у којем би могло доћи до предаје Косова и Метохије.
Али, како су овде ствари запеле, не због српске власти у остатку Србије него због албанске у покрајини, и како је запад искамчио (од Албанаца) наставак процеса признања у септембру, његови представници решили су да пацификују унутрашњу ситуацију у Србији да би Вучић на јесен био што више растерећен унутрашњих неприлика.
Да није хитно, не би домаћи специјалци Фонда за отворено друштво иницирали састанак представника власти и опозиције у врелини лета и када су универзитетске установе на летњем одмору. Оно што забрињава, међутим, није ова иницијатива него одазив две политичке стране, па и спремност Факултета политичких наука да буде саорганизатор и домаћин оваквог скупа.
Да се разумемо: нема ничег нормалнијег од разговора представника власти и опозиције када институције система западну у блокаду. Али, од када је опозиција из добрих разлога напустила парламентарна заседања и, уз подршку широких грађанских протеста, захтевала директне разговоре о обнови функционисања законодавне власти – а томе има девет месеци – власт је одбијала такву могућност. Прилика је одједном искрсла и то у режији једне испоставе високе западне (пре свега америчке) политике.
Сада није питање, зашто је српска власт на то пристала, јер опште је место да је она потпуни зависник западне подршке. Питање је, зашто је опозиција (или њен део) на то пристала када је Вучићев режим миљеник наводног медијатора. Наиме, најављено је да ће се разговори у овом формату наставити већ у августу, што упућује да је реч о озбиљној замисли. Шта, заправо, опозиција може да очекује од оваквих разговора?
Најпре, овде је реч о једном делу опозиције, Савезу за Србију, која је и сама конгломерат више странака и удружења. У сложеној структури овог савеза, главну реч воде групације које потичу из некада владајуће Демократске странке, које се никада није одликовала позитивим вредновањем независне унутрашње и спољне политике земље.
Њен политички прагматизам увек се сводио на опортуно слеђење смерница западних политичара, премда се ова врста прагматизма не може поредити са суровим и тотално безидејним прагматизмом Вучићеве ере.
У овој разлици, огледа се привидни парадокс да је једна опортунистичка прозападна политика изгубила подршку запада у корист једне до крајности антипринципијелне политике тоталне власти. Парадокс је привидан, јер западна спољна политика врсти унутрашњег режима увек претпоставља његову сарадљивост у погледу њених стратешких интереса. Овде је идеалан спој направљен на косметском питању и, бар до сада, западни политичари нису погрешили.
Озбиљнији отпор Вучићевој страховлади овај већи део српске опозиције није пружао све до прошлог лета, дакле готово шест година од промене власти (2012). Овде мислимо на кључна државна питања на агенди Владе, тј. председника Републике: Косово и Метохија, европске интеграције, приближавање чланству у НАТО, трговинска зависност од ЕУ и др.
Не кажем да у парламенту није летело перје око других питања, али у овим кључним отпора није било. Тек после готово шест година Вучићевог вршљања по систему, овој групацији бивше Демократске странке постало је јасно да овај режим нема привремену већ има трајну вредност за западну политику, слично режиму Мила Ђукановића у Црној Гори. И тада је настала нова фаза политике активног отпора, ширег опозиционог окупљања и бојкота институција.
Иако је политика отпора после пола година запала и кризу безидејности, разговор на ФПН ипак је одјекнуо као гром из ведра неба. Ако нека евроатлантска испостава у земљи иницира и модерира овакав разговор, и ако је најављен његов наставак, онда ова акција није за добро демократије у Србији него за спасавање „редова Вучића“ (вид. мој ранији чланак овде).
Ако он треба да преда Косово за „нешто“ (осим сталне подршке за власт), потребна му је савршена концентрација и стога унутрашњи мир у земљи. То, наравно, не значи да би опозиција добила фер и поштене изборе, да би медијска сцена остала без данашњих стега и да би грађани били поштеђени наставка терора самохвалисаве пропаганде, Али на „нешто“ би и опозиција могла да рачуна, па и то не из неких инхерентно демократских разлога него више као на концесију за њен мирољубив став према разграничењу или сличној тричарији.
Не значи да ће овако бити, али после скорашњег разговора расте објективни страх од трулог компромиса власти и дела опозиције (њеног „демократског“ језгра). Тај део, данас доминантно присутан, може у време застоја грађанског протеста лако да пређе на калкулус мањег добитка и да прихвати неки „тежак компромис“ са властима, а уз западно посредовање, тј. гарантовање.
То је могућа рачуница која би имала дубљу подлогу у идеолошкој везаности за запад, која је ову струју српске политике коштала власти. Али, како (власт) дошла тако и прошла, или, ако се посрећи – како прошла тако и дошла.
У крајњој линији, овом опозиционом менталитету у Србији може се учинити политички неизвесним пут унутрашњег придобијања грађанства изградњом нове стратешке политике.
Ту би већ на краћи рок убедљива претња бојкотом избора показала и владајућој класи Србије и претенциозном страном фактору да се овде мисли озбиљно, тј. у корист велике већине људи који су на вишеструком и деценијском губитку. Проблем је по свој прилици у томе што се са оваквом стратегијом политички добитци могу очекивати тек на средњи рок, рецимо за четири године од првих пропуштених избора.
Извор: Корени.рс
