Док пратимо вести о пожарима у Амазонији, постоји још једна непогода која би требало дубоко да нас забрине, а то је убрзано топљење леда.
Док се Арктик и велики део Сибира загревају најмање двоструко брже од остатка света, пермафрост, вечити лед, ишчезава.
Необичне појаве попут пронађене вучје главе на североистоку Сибира, која је била стара 32.000 година и очувана у леду 20 метара под земљом, све чешће се појављују на земљи која је и раније имала обичај да избаци и читавог замрзнутог мамута.
Топљење вечитог леда, уз остале промене изазване глобалним загревањем, преобликује Јакутију, ову забачену област.
Јакутија једно од најхладнијих насељених места на земљи огромне површине. Јакутија би, да је независна, била осма по величини држава на свету.
Губитак пермафроста деформише земљиште и уништава куће и штале. Обрасци мигрирања животиња које су се овде ловиле вековима непрестано се мењају, а готово сваког пролећа долази до озбиљних поплава.
Вода која је већ испрала земљане путеве и подигла лешеве из гробова, прети да потпуно поплави читава села.
Урођеници су у већој опасности него икада. Осећају се потпуно беспомоћно.
“Све се мења, људи покушавају да схвате како да се прилагоде. Треба хладноћа да се врати, али је све топлије, топлије и топлије”, каже Афанасил В. Кудрин (63), пољопривредник из Налимска, села са 525 становника.
Климатске промене су глобални феномен, али су промене нарочито осетне у Русији где трајни мраз покрива чак две трећине земље до километра и по дубине.
“Људи не увиђају размере ових промена, нити се влада тиме бави”, истиче Александар Н. Федоров, заменик директора Института Мељников, истраживачког тела у Јакутији које се бави вечитим ледом.
Јакутија чини близу 20 одсто Русије, предели су непрегледни, а саобраћај врло ограничен. У овој области живи мање од милион људи, а на далеком североистоку који се у потпуности налази изнад Арктичког круга, лежи област Среднеколимск величине Грчке. У свега десет села живи осам хиљада становника.
Лето је у Среднеколимску некада трајало од 1. јуна до 1. септембра, али сада почиње неколико недеља раније и исто толико касније се завршава. Јануарске температуре су се раније кретале око -59 степени Целзијуса, а сада су око -46.
Просечна температура на годишњем нивоу у Јакутску је са -10 степени порасла на -7,5 степени Целзијуса, наводи Федоров.
Топлије зиме и дужа лета полако топе смрзнуту земљу која покрива 90 одсто Јакутије. Површински слој који се топи лети, а затим поново смрзава зими, сада иде и до три метра дубине, док је раније највећа дубина износила мање од метра.
Земља је, такође, влажнија. Снег и киша формирају изолациони слој који убрзава отапање дубљих слојева. Малтене сваког маја долази до поплава.
Не само да су се промениле руте којима се ирваси крећу, већ шуме настањују непознате врсте инсеката и биљака.
Ловци у Налимску, 18 километара северно од Среднеколимска, некада су рибу складиштили седам метара дубоко у пермафросту који је представљао врсту природног замрзивача. Сада месо трули.
Село Берјозовка плави се сваког пролећа већ читаву деценију. Броји око 300 становника који се морају попети на бродиће да се не би удавили, а Берјозовка је једино место на којем живе Евени, или Ламути, тунгуско-манџарски народ и тек једно од бројних урођеничких племена. Причало се о напуштању села, али би онда изгубили све, њихова култура би нестала.
И државним организацијама и институтима недостају средства за компликовани рад на терену неопходан да би се адекватно одговорило на топљење трајног мраза. Не могу да измере ни, на пример, колико метана микроби у отопљеној земљи производе и тако доприносе глобалном загревању.
Док се вечни лед топи, делови земљишта тону и трансформишу терен у наизменични низ кратера и брегова – термокарст.
Пољопривредници у Јакутији заменили су краве домаћим коњима. Они мање једу, али и дају мање млека, а тржиште коњског меса је ограничено. Када копитима не успеју да продру кроз наслаге снега и леда у потрази за храном, умиру.
Николај С. Макарков (62) зида нову кућу. Уморан је од реновирања старе која је потонула чак четири пута.
Пре много година, сеоски пут ишао је равно, а читавом његовом дужином низале су се штале. Блатњава стаза испуњена кратерима сада једва да подсећа на тај пут. Напуштене куће нагињу се под чудним углом.
“Као да је био рат”, каже Макарков чија је нова кућа подигнута од земље стубовима укопаним у пермафрост – макар тамо где га још увек има – скоро пет метара.
“Ускоро неће бити земљишта на којем ћемо моћи да подигнемо куће у овом селу. Ја ћу живети још тридесет или четрдесет година и надам се да ће ми кућа потрајати макар толико.”
Извор: New York Times
