Многобројна су чуда када је Свети Серафим исцељивао болеснике. Прво овакво благодатно исцељење, по сведочанству самог оца Серафима, догодило се са његовим миљеником и беспоговорним следбеником „Мисењком“, Мантуровим.
Док је био на војној служби у Литванији, он се очигледно разболео и зато се вратио кући у Нижње-Новгорскују губернију, у своје село, на четрдесет врста од Сарова, и почео да се лечи код доктора. Али болест не само што није пролазила већ је почела да поприма озбиљне размере. Наслушавши се казивања о Саровском подвижнику, Мантуров је одлучио да се упути код њега за помоћ. С великим напором увели су га на трем келије код старца. Баћушка је изашао и милостиво упитао:
– „Зашто си дошао? Да видиш убогог Серафима?“
Али Мантуров паде испред њега са сузама и поче да га моли да га исцели од неизлечиве болести. Тада га баћушка са очинском љубављу три пута упита:
– „Верујеш ли у Бога?“
И добивши трикратни недвосмисмислени одговор о искреној и безусловној вери у Бога, Свети Серафим је рекао:
– „Радости моја, ако тако верујеш, веруј и у то да је од Бога све могуће ономе ко верује, а ја ћу се, убоги Серафим, помолити.“
После тога, баћушка је Мантурова ставио да седне у близини ковчега који је стајао на његовом трему, а сам се удаљио у келију. Мало касније изашао је са уљем у рукама и наредио болеснику да обнажи ноге. Затим је обуо на њих чарапе од кудељног сукна које су му на поклон донели посетиоци – сељаци, изнео је из келије мноштво двопека, сипао га у скуте капута Михаила Васиљевића, а затим је наредио да са бременом иде у гостионицу. Мантуров је устао и кренуо са страхом, али није више осећао никакав бол. Запањен и обрадован чудом, окренуо се према баћушки и поново се бацивши пред његове ноге, са одушевљењем почео да их целива, благодарећи за исцељење. Међутим, велики старац је, подигавши га са земље, строго рекао:
– „Зар је Серафимово да умртвљује и оживљује, да спушта у пакао и подиже (1. Цар. 2,6)? Шта ти је баћушка! То припада само Господу, Који чини вољу онима који Га се боје (Пс. 144,16)! Заблагодари Господу Свемогућем и Пречистој Матери Његовој!“
Са овим речима старац је испратио исцељеног, а Мантуров се са радошћу вратио на своје имање код супруге Ане Михајловне и своје сестре Јелене Васиљевне. Радовали су се сви заједно, а онда су почели да заборављају и на болест и на исцељење. Али, одједном се Васиљев Михајловић сети заповести Оца Серафима да „благодарите Богу и Пречистој“… Узнемирен, поново је отишао код баћушке. Дочекавши га, отац Серафим је одмах проговорио:
– „Радости моја! А обећали смо да ћемо заблагодарити Господу што нам је вратио живот!“
– „Не знам баћушка чиме и како?“ – запањен његовом прозорљивошћу, одговорио је Мантуров. – „Шта заповедате?“
Тада га свети старац погледа изузетно проницљивим погледом, као да у трену види сву будућност, и весело рече:
– „Ево, радости моја: све шта год имаш, дај Господу и узми на себе добровољно сиромаштво!“
Мантуров ово није очекивао… И узнемирио се… сетио се јеванђељског богатог младића (Мт. 19, 20-22)… Пала му је на памет и његова млада жена, па још лутеранка. Сестра без мираза, која је размишљала о богатој удаји… Како да живе?… И у недоумици, Михаил Васиљевић није знао шта да одговори свом доброчинитељу, а тачније самом Богу!“
Прозорљиви старац прочитао је све ове његове мисли, и сам је прекинуо ћутање, испуњено недоумицом: „Остави све, и не брини се о ономе о чему размишљаш: Господ те неће оставити ни у овом животу, ни у будућем. Богат нећеш бити, а хлеб насушни ћеш увек имати“.
Ватрене душе и јаке вере, одлучан бивши војник, Мантуров се одједном променио и, заволевши баћушку свим својим срцем, рекао је одлучно:
– „Сагласан сам, баћушка! Шта ћете ми благословити да учиним? “
Али мудри отац желећи да испита ватреног послушаника, одговори:
– „А ево, радости моја, помолићу се; и казаћу ти како ме Бог поучи!“
Том приликом су се на овом месту растали. Међутим, благодат Божија их је већ везала за цео живот. Убрзо је, по благослову баћушке, Мантуров пустио на слободу своје кметова, продао своје имање, купио малу парцелу у Дивејеву и преселио се ближе свом старцу… Познаници су му се смејали као човеку који је изгубио разум; дуго му је роптала жена, која, као лутеранка, уопште није била склона подвизима и оскудици, али кад се једном одлучио, Михаил Васиљевић се беспоговорно послушањем препустио вољи светог старца, а све остало је трпео без роптања, смирено, ћутке и добродушно. Али, посебно му је тешко било са женом.
„Дешавало се да говорим“, сама је касније записала Ана Михајловна, „па може се поштовати старац, може се волети и може му се веровати; али не до те мере! А Михаил Васиљевић само тако слуша, уздише и ћути. Мене је то још више нервирало. Тако ето, једном, када смо зими дошли већ до тога да немамо чиме да осветлимо собе, а вечери су дуге, тескобне, мрачне, ја сам се разљутила, почела сам да гунђам и расплакала са се незадрживо. Прво сам почела да негодујем против Михаила Васиљевића, затим – против самог баћушке оца Серафима, почела сам да ропћем и да се жалим на своју горку судбину. А Михаил Васиљевић само ћути и уздише…
Одједном чујем неки тресак. Гледам: Господе! Обузеше ме страх и ужас! Плашим се да гледам и не верујем својим очима: празно, без уља, кандило испред икона одједном је било обасјано белом ватрицом и напунило се уљем… Тада ме облише сузе, јецала сам и стално понављала: „Баћушка Серафиме! Угодниче Божији! Опрости ми, Христа ради, кукавној, гунђалици, недостојној; нећу никад више!… „И сад“ завршава она, „не могу тога да се сетим без страха. Од тада нисам никад више дозвољавала себи да ропћем: и ма како тешко да ми је било, све сам трпела.“
Касније је примила православље и живела у тајном постригу у Дивејеву. А Михаил Васиљевић се до краја препустио баћушки и постао је његов највернији послушник и омиљени пријатељ. Управо зато га је отац Серафим називало нежним именом „Мишењка“.
Овако се завршило прво чудо исцељења, за које се испоставило да је касније толико добра учинило Дивејеву. Мантуров је постао беспоговорни извршилац баћушкиних заповести. Сви су то знали и гледали на њега као на самог старца у пословима породице. Све ово догодило се 1822. године.
Једно чудо оца Серафима
Једном се разболела млада сељанка Александра Лебедева, из села Јелизарјева у Ардатовском срезу. Вративши се 6. априла 1826. године из храма после празничне службе, она је изашла са мужем да се прошетају. Одједном је, без икаквих видљивих разлога, имала напад, после кога је почела да шкргуће зубима, да гризе ствари, а затим је утонила у сан. Овакви мучни напади су јој се понављали свакодневно. Лечење није помагало. Прошло је више од годину дана. 11. јуна 1827. године јавила јој се у сну стара жена, упалих образа, и заповедила да иде у Саров код оца Серафима. „Он те очекује сутра“, рекла је, „и исцелиће те“.
„Ко си ти и одакле си?“ – усудила се да упита болесница.
„Ја сам из Дивејевског сестринства, прва тамошња настојатељица Агатија“.
Следећег дана су је рођаци одвезли до баћушке. Он ју је заиста исцелио, а затим је додао:
„Иди у Дивејево, код слушкиње Божије Агатије, узми земљу и начини на том месту метанија колико можеш; она те жали и жели ти исцељење. А када ти буде тескобно, помоли се Богу и реци: „Оче Серафиме! Помени ме у молитви и помоли се за мене грешну да не паднем опет у ову болест од противника и непријатеља Божјег“.
После тога болест ју је очигледно напустила. Жена је оздравила и касније је, поред двоје деце, које је већ имала, родила још четири сина и пет кћерки. А баћушку је увек спомињала у молитвама.
Канал око Дивејевског манастира, чудесно јављање Оца Серафима
Сестре су копале овај канал до самог представљења баћушке, а пред крај његовог живота, по његовој заповести, ни зими нису престајале да га копају. Из земље је врцала ватра кад су је ударали секиром.
„Једном приликом је једна од нас по имену Марија (Малишева)“, причала је старица Ана Алексејевна, „чији је ред био да ради ноћу, спремајући се, изашла из келије и види, баћушка Серафим је у свом белом сељачком капуту почео да копа канал.
У страху а уједно и у радости, ыаборавивши на себе, утрчава у келију и свима нам то прича. Све смо са неописивм радошћу потрчале на оно место и угледавши баћушку падосмо пред његове ноге. Али када смо устали нисмо га више нашле. Само лопата и мотика леже пред нама на ископаној земљи…
Тако је сам баћушка видевши наш немар започео и копање. Онда и ми почесмо да радимо приљежно. И чим смо завршиле, упокоји се наш вољени баћушка, као да је само то чекао“.
Чудесно је било јављање Серафимово, али Богу је све могуће. Историја Јеванђеља и Дела апостолских зна како су Божјем силом Свети могли да се преносе са места на место (Јн. 6,19-20, Дап. 8,34-39)…
Тако је још једном али потпуно чудесно своју обитељ посетио дивни угодник Божији. „То је било“, додаје старица Прасковна Иванова, „баш оног дана који је благословио да почнемо да копамо канал пред сам празник Свете тројице“. „Овуда су прошле стопе Царице Небеске “, преносила је речи баћушке, њему блиска сестра Ксенија.
Пророчанства Св. Серафима
„У Руској Цркви ће бити сазван Васељенски сабор, чији циљ ће бити:
1. Да последњи пут упозори свет на опасност свеопште антихристовске заслепљености – отпадништва од Господа Исуса Христа.
2. Да се све Православне Цркве Христове уједине под једном Главом – Христом Животодавцем и под једном заштитом – Његове Пречисте Мајке против долазећег антихристовског налета
3. Да се коначно осуди масонерија, илуминатство, јакобинство и сви слични покрети, ма каквим се именом они називали, покрети чији вођи имају само један једини циљ: да се наводно ради крајње егалитаристички схваћеног земаљског напретка и уз помоћ фанатика које су сами створили изазове анархија у свим државама света и да се уништи Хришћанство широм света, те да, коначно, уз помоћ моћи злата, коју су концетрисали у својим рукама, читав свет потчине антихришћанству оличеном у једном аутократском и богоборном императору, који ће сам завладати читавим светом“.
А на другом месту он каже:
„Славени и Јевреји су два народа богоизабрана за заветне и судбинске задатке у историји света. Преподобни Серафим даље говори да су Јевреји и Славени као два неуништива ковчега Завета. Али будући да су Јевреји одбацили истинитог Месију, Јединородног Сина Божијег, Бог их је расејао по целом свету да страдају и буду гоњени до краја. У време антихриста много Јевреја обратиће се Христу јер ће схватити да су чекали лажног месију – по речима Господа: Ја сам дошао у име Оца и не примисте ме, а када други доће у своје име примићете га!
Без обзира на њихов, пред Богом ужасни поступак, Јевреји су били и јесу Господу драг народ. Славени су такође богоизабрани народ који ће до Страшног Суда сачувати истиниту веру у Бога. У време антихриста Славени га неће признати за васељенског цара и месију и зато ће од Бога бити награђени. У време антихриста Русију ће Бог тако подићи да ће бити најмоћније царство у историји света. “
Свети Серафим описао је велики рат, који ће се у Русији претворити у побудну против цара! Све ће организовати закулисане организације, непријатељи Русије, „реформатори“ и масонска западна олигархија. Шириће се издаја и обмана. Део црквене јерархије, двора, виши слојеви друштва, биће присталице либералних европских новотарија! Цара праведника, хришћанина, ће издати. Пролиће се реке крви и пострадаће најбољи руски људи.
Рушиће се крстови и Цркви ће бити гоњена! Власт ће бити у рукама Јевреја, а нови симбол кабалистичка петокрака! Цара који прослави њега, убогог Серафима, чека мучеништво за Христа! Све светске буне и ратови у историји заједно не могу се поредити са страхотама онога што чека Русију. Али, Бог ће Русију помиловати, и путем дубоких страдања довести до велике славе! Старац је прорекао обнову руске самодржавне власти после великог страдања и кратак процват пред крај света! Чак ће Антихрист, као васељенски „миротворац“ зазирати од Русије!“
Интересантно је да старац монах, девственик, који је живео већи део живота у саровској пустињи , почетком XИX века, говори да ће “син погибли и безаконија“ бити рођен тада непознатим вештачким начином. Антихрист ће завладати целим светом, али ће једино зазирати од Русије, јер ће Русија бити најмоћније обновљено православно царство у то време и придружиће јој се неке азијске земље и део јужних словенских народа. Старац не говори да ли је то Србија или Бугарска, али пошто се спомиње многострадални народ православни, можемо да претпоставимо да смо то ми.
У време кад је настало пророчанство, Турска је још на Балкану , а старац говори да ће се Турска империја временом смањивати, мало по мало и да ће пред крај времена, пред Други Страшни долазак Христов, Русија овладати Константинопољем, да ће се у Светој Софији поново служити света православна литургија и сијати крст на куполи. Француска је такође моћно царство у то доба, а по пророчанству блаженог Серафима, Париз ће нестати са лица земље, последња престоница Француске ће бити Ремс, а имаће свега 17 милиона становника.
После тога старац говори о још јаснијим знацима који претходе крају времена – у Дивјејевском женском манастиру биће откривено четворо нетљених моштију светих преподобних жена Дивјејевских. До сада је откривено троје моштију, 1991. године су откривене мошти првоначалнице Дивјејевске женске обитељи, инокиње Александре, која је била велика угодница Божија и којој је Пресвета Богородица дала заповест да иде на север Русије где ће јој показати место на коме ће да се спасава до преласка у вечност. Друга је игуманија небеског Дивјејева, најмлаћа схимница Марта, која је дошла у манастир у 13. години, а упокојила се у 19. после великих подвига.
Трећа је Елена Мантурова, сестра познатог Михајла Мантурова који је радио на подизању цркава, чувена лепотица која је по Божијем допуштењу видела злог духа и отишла у манастир, где се непрестано подвизавала. Она је и умрла по послушању- старац Серафим је благословио да умре уместо брата који је градио манастир и она је по послушању прешла у Царство небеско. Он је означио место где ће он сам почивати у Свето – Тројицком храму у Дивјејеву и монахиње су биле запрепашћене- није им било јасно како ће братија Саровског манастира пустити мошти старца да почивају у женском манастиру. Баћушка Серафим је рекао: “Ја ћу уснути у Сарову, а пробудићу се у Дивјејеву“. И тако и бива- када су бољшевици дошли у Саров 1920. покушали су да тајно изнесу старчеве мошти из велелепног храма Успенија Пресвете Богородице, што им је успело тек 1927. године , када су однели мошти у Музеј атеизма, који је заправо Казански храм Мајке Божије у Санкт Петербургу, и где су доношене мошти светих на поругање.
Извор: Београд.ин/Србија јавља
