Све се променило одједном.
Њена највећа школа била је кафана. Како су током каријере прозвали Љиљану Петровић Батлер, „мајка ромске душе“, рођена је у Београду 14. децембра 1944. године, у уметничкој породици.
Свој први наступ имала је са 12 година, када је заменила болесну мајку. Осим што је још као девојчица закорачила на сцену и у кафану, Љиљана је и веома рано постала мајка.
– То је трагедија кафанских певача и музичара да деца имају живе оца и мајку али расту са бабама. И мој први муж и ја смо деца музичара. Целу ноћ певање, нисам могла децу да имам поред себе. Трагедија је нас Цигана што ми врло рано сазревамо. Ја сам била мајка са четрнаест година, мој први муж имао је тада шеснаест. Играла сам се с децом жмурке по подрумима и ујутро сам ишла да родим. Од трчања ми пукао водењак – испричала је својевремено у интервјуу за „Време“.
Иако је једно време похађала музичку школу, њена највећа школа, како је и сама истицала била је кафана. И поред велике славе и популарности, више пута је на својој кожи осетила расизам, о чему је отворено говорила.
– Је*али су ми мајку циганску хиљаду пута, почевши од колега па надаље. Као: „Шта ова Циганка ради на телевизији сваки дан?“ Увек су Цигани били непоштована нација, а ми смо сами криви за то, ми смо то дозволили. Могли смо и да се купамо и да се перемо, покојни Тито је дао свима сапун и воду.
– Али ми смо нација која нема своје земље и своје државе, ми волимо да лутамо и да смо прљави и неокупани. Ја сам градско дете. Не знам да говорим цигански, мени се Цигани смеју пошто не знам да говорим, разумем али не знам да говорим.
– Ја сам рођена Београђанка. Мајка ми је из Загреба, вучем дакле, и хрватске корене, а и данас имам тамо родбину. Отац ми је исто био Београђанин. Ја волим Београд, Београд је мој град, рођена сам и хоћу да умрем у Београду – рекла је у поменутом интервјуу чувена певачица.
Крајем осамдесетих година, када је осетила да се спрема рат на просторима бивше Југославије, покупила је своје троје деце и са једном торбом побегла у Немачку. Како је говорила, у њој је тада прорадило шесто чуло.
Тамо је почела да пева на ромским свадбама, како би преживела и прехранила децу, а није се либила ни да ради најтеже послове. Чистила је купатила у једном хотелу, што је забележено и у документарном филму који је о њој снимио ББЦ.
– Ја сам и клозете чистила. У то ратно време било ми је страшно. Имала сам циљ: или ћу да победим себе и своју жељу и вољу за песмом или смо сви пропали. И није ме било срамота, поштено сам радила – причала је Љиљана искрено.
Након година проведених у анонимности, продуцент и менаџер Драги Шестић пронашао ју је у Дизелдорфу и убедио је да сними албум за продуцентску кућу у Холандији.
Љиљанина каријера је након тога поново кренула узлазном путањом – наступала је у најбољим концертним дворанама у Европи, а говорила је да јој је то друга каријера. Прва је била кафанска.
Након кратке, али веома тешке борбе са раком Љиљана Петровић Буттлер преминула је у болници у Амстердаму 26. априла 2010. године, у 66. години живота.
Извор: Ало.рс/И. М.
