Индијска и турска наруџбеница напредног одбрамбеног система Русије С-400 представља велику прекретницу у међународној мултиполарној борби која се сада одвија између две супротстављене парадигме глобалних питања.
Оба народа се супротстављају огромном притиску англоамеричког интереса који од 2007. године очајнички ради на изградњи огромне војне инфраструктуре против Русије под утопијском доктрином „потпуне доминације спектра“. Тај ракетни штит почео је циљати Кину и руски јужни пацифички бок у 2011. када је бивши амерички председник Барак Обама открио војни огранак противкинеског „Окрета према Азији“.
Међутим, ако би земље попут Индије и Турске, које су требале бити учесници окружења Русије и Кине, усвојиле одбрамбени радарски и ракетни систем следеће генерације као што је руски С-400, тада се цела формула за униполарну доминацију разбија.
Већ је Кина усвојила модел С-400 од 2015. године, који се одликује краткотрајним и дугорочним надзвучним пресретањем ракета, авиона и бомби на висинама од 38 км и на удаљености од 400 км. Остале земље које су исказале интерес за С-400 су Катар, Саудијска Арабија, Египат, Алжир, Мароко и Вијетнам.
Пораст интересовања за С-400 и нове безбедносне архитектуре која долази с њим једна је од најважнијих трансформација светске одбрамбене политике. Када се разматра у тандему са глобално проширеном Иницијативом Једног Појаса, Једног Пута (која је чврсто повезана с Евроазијском економском унијом и Шангајском организацијом за сарадњу), онда се може видети потенцијал великих промена у међународним политичким односима.
Пре пар година, говорило се управо о таквој промени парадигме након уласка Русије у опкољену Сирију у септембру 2015. године. Тада су још увек вредиле науке НАТО-а и војно-индустријског комплекса Сједињених Држава који воле политичке прваке као што су Мајк Помпео и Џон Болтон.
Тада се чинило да је амерички поглед на свет био једина међународна политичка будућност. Без озбиљног противљења војној снази НАТО-а у комбинацији с економском моћи банкарског система Лондона и Вол Стрита, што би још било каква средња сила попут Турске или Индије могла учинити?
Било је речи о томе како ће руска победа или пораз у Сирији одлучити хоће ли свет ући у мултиполарну сферу или неће. Излазак Сједињених Држава из Сирије показао је да је такав тренутак наступио у пуној јачини и сада се, поједностављеном геополитиком тумачено, скупљају мултиполарни савези. И ту се одиграва сада мучна битка за Турску и Индију.
Турска је убрзо схватила грешку своје одлуке да одбаци нову парадигму под вођством Русије и Кине када су јој ове две земље први пут понудиле улазну позицију у Евроазијску економску унију (ЕЕУ) 2011. године, где се потом прихватила као „партнер за дијалог“ (један корак испод статуса посматрача).
Неколико других земаља припремало се за придруживање иницијативи под вођством Русије, укључујући Украјину, Јерменију, Молдавију, Монголију и Киргистан (потоњи је сада пуноправни члан).
Напад на Либију, након чега је уследио покушај понављања те катастрофе у Сирији, окончало је одлуку Турске о прикључењу ЕЕУ у то време. Евромајдан у новембру 2013. такође је окончао изгледе Украјине за чланство.
Турска је добила једноставан ултиматум: пођите с анти-руским / анти-кинеским ратним планом за доминацију пуног спектра као лојални члан НАТО-а и одређене ће награде бити зајамчене. Турској је требало омогућити потпуни улазак у „престижни“ савез Европске уније.
Део величанствености Отоманског царства био би надокнађен како би управљачки статус био додељен Турској над великим пространствима Блиског истока који „су сада ослобођени ауторитарних арапских националистичких вођа“. Све је требало бити лако. Све што је Ердоган морао учинити јесте да пружи тајну подршку ширењу Исламске државе у Сирији и задржи агресиван став према Русији.
Англоамеричка и саудијска обавештајна служба учиниће све тешке послове. И сетимо ли се, испрва је Турска заиста пуштала терористима лак прелаз турско-сиријске границе. Ипак, тада је западни пројект посустао.
Уз улазак Русије у Сирију у септембру 2015. све се променило. У року од два месеца, Турска се ужаснула кад се нашла у раскршћу нуклеарног рата између НАТО-а и Русије након што је срушила руски борбени авион. И тада, писањем јавног писма извињења за Русију 27. априла 2016., Ердоган прави велики заокрет.
Изглед за његов опстанак био је танак, као што је показао војни удар који је покушан следећег месеца. Током тог покушаја, турски борбени авиони пуцали су на властиту зграду парламента, а командант Војних снага Турске Хулуси Акар био је отет од властитих безбедносних снага, док је хиљаде војника изишло на улице оставивши 241 мртвог и 2194 повређеног. Ердоган је избегао трагичан крај за длаку и повратио контролу на време.
Мало се мање говорило о Индији, која дефинитивно не следи америчке упуте. Не само да је направила одличну војну сарадњу са Русијом, већ је одбацила било какву помисао да би Сједињене Државе могле зауставити куповину нафте из Ирана, а посебно поседовањем луке Чабахар у Оманском мору.
Поновним избором Нарендре Модија маја 2019. и позитивним сусретима Модија, Си Ђинпинга и Путина током самита Организације шангајске сарадње од 13. до 14. јуна, напетост која је намерно створена широм Азије коначно се повлачи. Пакистан и Индија (сада пуноправни чланови СЦО-а) имају бесконачне тачке од заједничког интереса за рад са кинеском глобалном иницијативом, па и мирном интеграцијом Северне Кореје у кооперативни економски план с Кином и Јужном Корејом.
Американци су уложили силне напоре да блокирају индијски споразум С-400 са Русијом. Уместо тога, нудили су им свој Терминал Хигх Алтитуде Ареа Дефенсе систем (ТХААД). Две земље не гледају једнако на низ питања, укључујући тарифне ратове, иранско питање итд. Стајалиште Сједињених Држава јако личи на уцену, јер ако Индија одбије да одбаци руски систем, она ће бити под санкцијама према Закону о сузбијању санкција против Америке (ЦААТСА), осим ако не успе да увери Конгрес да та земља заслужује извињење у случају смањења одбрамбене сарадње са Русијом. Ово је још један пример америчке дипломатије о продаји оружја.
Ипак, Њу Делхи је можда једноставно гледао на предности оружаног система. С-400 вишеслојни систем противваздушне одбране опште намене покрива цели спектар могућих ваздушних циљева, укључујући мале и средње балистичке пројектиле.
ТХААД је једнослојна одбрана намењена сузбијању једино система средњег домета и интерконтиненталних балистичких ракета пре или током ране фазе њиховог поновног уласка брзином до 3000 м/с изван атмосфере.
Брзина пројектила је 2.880 м/с, што омогућава покретање другог пресретача ка предстојећем циљу у случају да је први пропустио. ТХААД се у потпуности ослања на пријатељске јединице за заштиту од непријатељских авиона против којих је руски систем успешан. Удар ТХААД-ове кинетичке енергије смањује ризик од експлозије бојевих глава за балистичке ракете након удара, али фрагментарна бојна глава руског система повећава вероватноћу убијања. С-400 нуди 5 врста ракета и неколико различитих радара за пружање пресретања из циљева кратког домета /ниских висина на циљеве великог домета /велике висине. ТХААД има само један.
ТХААД има процењени распон од 150 до 200 км у поређењу с 400 км код С-400. То је врло важна предност руског оружја. Амерички систем има већу надморску висину: 150 км наспрам С-400 30 км. Такође се може похвалити већим распоном детекције: 100 км вс С-400 600 км.
ТХААД је добар против ракета велике висине. Но ова одбрана захтева способност уклањања циљева на малој висини, а не у свемиру. Ракете С-400 опремљене су уређајима за навођење. За разлику од америчких система, С-400 не мора пратити циљ.
Он рутински скенира ваздушни простор на 360 степени. ТХААД хоризонтално помера за 90 степени, вертикално померање: 60 степени. Постоји велика разлика у ценама. Једна ТХААД батерија састоји се од шест лансера (осам пресретача по свакој од њих) и кошта око 2, 3 милијарде долара плус 574 модернизована радара АН / ТПY-2.
Батерија С-400, укључујући осам лансера с 4 пресретача, кошта око 500 милиона долара или шест пута мање. ТХААД-ов систем идентификације пријатеља или непријатеља неће допустити Индији да скине авионе или ракете произведене у Сједињеним Државама и чланицама НАТО-а које потенцијални непријатељ може имати у инвентару. Руски С-400 ће омогућити сузбијање оружја произведеног у западним земљама.
Извор: Advance.hr/ Ало.рс
