Да видимо како може да изгледа то наше ново стратешко партнерство са Француском. Да ли смо то због Косова дефинитивно разочарани у Американце, помало и у Немце, па би нам Французи ипак добро дошли? Да ли је стање српског и француског духа, заправо, идеалан терен за француско-српско стратешко партнерство? Борба између слободног тржишта и националне самосвести, па можда и ароганције, пише Мирослав Лазански чију колумну за портал Политика.рс преносимо у целости:
Одмах да схватимо, то да би Француска могла да повуче признање Косова у домену је научне фантастике, то је плод наших лепих жеља и насловних страница брзих новина. Председник Макрон је можда увређен понашањем Рамуша Харадинаја, али домаћин Јелисејске палате добро зна одакле Рамуш вуче свој ставове.
Француска ионако има доста проблема с Американцима, само им још треба и Косово да се додатно каче са Вашингтоном. Дакле, од тога ништа.
Ипак, остаје да се види како ће, и да ли ће уопште француски председник у Београду покушати да објасни седење Хашима Тачија у другом реду свечане бине у Паризу на прошлогодишњој прослави завршетка Првог светског рата.
То хоће ли се Макрон осврнути, или неће на тај потез службеног Париза, можда ће нам рећи тек о садашњем политичком размишљању Француске кад је реч о јужној српској покрајини. Има ли промене барем у нијансама? Јер, званични став Париза је јасан, Француска је признала Косово.
Док чекамо Макрона, сетио сам се како је француски председник Жак Ширак хитно затражио да разговара са Билом Клинтоном једанаестог дана бомбардовања Југославије 1999. године. Француска телевизија емитовала је снимке погођене зграде Министарства унутрашњих послова Србије у Београду и Жак Ширак је затражио хитну везу са Клинтоном. Био је ускршњи викенд и француски председник се налазио у средњовековном замку, летњој резиденцији своје владе у Бресону на француској ривијери, где није постојала сигурна телефонска линија са Вашингтоном.
Функционери Беле куће одмах су послали тим за комуникације из америчке команде за Европу у Немачкој како би монтирали телефон „сту-3”, најсигурнији апарат те врсте. Тог дана Жак Ширак је саопштио Билу Клинтону да жели да заједно с њим и британским премијером Тонијем Блером учествује у свим кључним одлукама у рату НАТО-а против Југославије. Ширак је инсистирао да НАТО не сме да гађа мостове у Београду и да Французи имају право вета за гађање одређених мета. Клинтон је морао да пристане, Блер се бунио, али му није помогло.
Прошло је 20 година од агресије НАТО-а на нашу земљу, опет смо стратешки савезници са Французима, Србија опет воли Француску. То што су нас француски интелектуалци пљували 1999. године и касније, хајде да опростимо. Јер, да видимо како може да изгледа то наше ново стратешко партнерство са Француском. Да ли смо то због Косова дефинитивно разочарани у Американце, помало и у Немце, па би нам Французи ипак добро дошли? Да ли је стање српског и француског духа, заправо, идеалан терен за француско-српско стратешко партнерство? Борба између слободног тржишта и националне самосвести, па можда и ароганције?
Или можда Србија данас доживљава Француску као најозбиљнијег идеолошког противника Америке, где теза о „француској непослушности” иде наруку тезама следбеника новог светског поретка? Односно, када ми кажемо да је Србија кључна земља региона, колико то личи на одбијање Париза да је мондијализација незаобилазна, а француска посебност вечна? Колико су и Србија и Француска у очима Американаца архаичне земље оптерећене нетакнутим идеалом социјалне државе?
У САД чак и најравнодушнији телевизијски гледалац зна да је Француска земља која лимитира увоз америчких филмова, која покушава да искорени енглеске термине из свог речника и која мисли да већ у основној школи децу треба учити француској кухињи. Укратко, то је један тврдоглав народ који упорно плива супротним токовима културе и економије, затворена влада која брани својим грађанима да уживају у понуди сензуалних задовољстава и да једре на заносним таласима трговине, нација надобудних чангризала, одлучна да поквари угодну америчку музику за коју цео свет гори од жеље да је чује. Било да се говори о сарказму париског келнера када вам доноси кечап, или о социјалним радницима који настоје да ублаже ефекте светског капитализма, све је то исто: са оне друге стране Атлантика борци новог светског поретка не могу одолети да помешају стереотипе и економске крсташке ратове. И зато се сваки нови савез Француске и изван франкофоних земаља у Вашингтону пажљиво процењује управо у контексту између глобалне демократије и француске ароганције. Француска „тежња ка величини”, „претерана умишљеност”, „француски его”, француски синдикати који „поносно носе рите исцрпљеног социјалистичког сна”… Значи ли то да су Французи и Срби упорни у томе да се супротстављају моћном току историје?
Да, али и у таквој Француској бејзбол качкети, патике, амерички филмови и музика представљају референтне вредности већине француске деце, иако би, наравно, било превише смело тврдити да је масовна култура обавезно и израз укуса јавног мњења. У томе су Французи и Срби можда и слични: ролери испод Ајфелове куле и ролери испред парламента Србије знак су да младост Француске и младост Србије прихватају светско тржиште, и да се не плаше да троше нове културне производе без обзира на прошлост.
С друге стране, вести из Француске личе на басну о предностима светског капитализма, исто тако просвећену као и реклама за неког произвођача компјутера. А „бунтовна” младост, и српска и француска, постаје исто толико егзалтирана као весели снови смишљени у „Најкију”, „Рибоку”, „Кока-Коли”.
Извор: Еспресо.рс/ Политика
