МОГАО сам, уместо у Хаг, да одем у САД и предајем у њиховим војним школама о нашим искуствима из рата. Непосредно пре него што је објављена оптужница против мене, долазили су ми људи са документом печатираним у Стејт департменту са таквом понудом. Нисам пристао. И у Хагу, у другостепеном поступку, када су дошли скупи амерички адвокати нудећи ми бесплатну одбрану – одбио сам. Нисам ја бранио Америку, него Србију.
Ово је само једна у низу епизода из животне драме генерала Владимира Лазаревића, легендарног команданта Приштинског корпуса.
Они, Лазаревићи – генерал Владимир, синови Влада, Марјан и Милан, супруга Олгица и унук Лазар, о „том рату“ не причају никад. На сваком од њих он је оставио дубоке ожиљке.
Генерал је пристао да, за „Новости“, подели нешто од породичних и личних траума, „тек да остане записано“. Вели да још није сигуран да ће своја сећања и белешке преточити у књигу, јер је све превише болно.
– Док се рат на Косову тек спремао, у Нишу је почео прогон моје породице. Жена Олгица и син Милан морали су да напусте стан и беже у Бабушницу. У рату на Косову, двојица страријих синова, Влада и Марјан, била су везисти. Обојицу су ми „поклапале“ НАТО бомбе. Када је рат завршен, био сам последњи генерал који је био на слободи а „обећан“ је Хагу. Нема шта ми тамо нису радили, покушали су и да ме убију… А када сам у децембру 2015. дошао у Србију, нисам могао да верујем да је то иста земља. Променило се све – сиже је приче Владимира Лазаревића.
Командант Приштинског корпуса и Треће армије никада није причао о породици. Документи Службе безбедности наше војске крију многе тајне.
– За покушај отмице, или можда и ликвидације, жене Олгице и Милана, јавили су ми у само предвечерје агресије. Жена је позвала сва усплахирена и рекла како се комшије жале да су људи маскирани фантомкама претходне ноћи били у згради и тражили наш стан. Нешто их је спречило да покуцају на врата, и зато је она са сином морала да се склони код другарице у Ниш. Наравно да сам алармирао кога треба, и њих двоје су пребачени у Бабушницу, где су били чувани све време рата. Није смело да се зна чији су – почиње исповест Лазаревић. – Супруга је рат провела са пиштољем ТТ под јастуком, који сам добио 1972. на Војној академији, а син од 16 година „дужио“ је „колт“, који сам купио осамдесетих.
Генерал додаје да су му у исто време старији синови били на Косову као везисти наше војске. Каже, није му пало на памет да их склања.
– Прва траума ми је била када је тучена касарна „Косовски јунаци“ у Приштини. Влада ми је био тамо. Одмах по вестима полетео сам тамо и, у оном мраку, између кратера од бомби, прво што сам чуо био је Владин глас. Тада су погинула четири војника.
Бог га је, каже генерал, погледао и нешто касније, код Косовске Каменице. Са свог командног места гледао је како авиони НАТО-а гађају чвориште везе на Богутовачком брегу. У посади међу војницима био је средњи син Марјан.
– И та успомена ме понекад буди из сна – уз уздах наставља причу генерал. – Враћао сам се тог маја из Грачанице, где сам давао интервју за америчке новине, када сам видео налет непријатељске авијације. Био сам пред Командом, а бомбе су падале тамо где је требало да буде Марјан. Павковић је баш био ту, и заједно смо тражили мог сина. Срећом, био је само угруван, а Павке је тада први пут чуо да су ми два сина крај мене.
Присећа се генерал и сопственог наређења, које чува – да у Приштинском корпусу не смеју да буду више од два војника из једне српске породице. Сопствено наређење је у личном случају игнорисао.
– Како сам могао да их вратим када су Косово бранили и они који нису Срби – говори Лазаревић. – На суду у Хагу бранио ме је Мађар, војник добровољац из Војводине, који је дошао да узме место крај сина на Паштрику. У Хагу су се чудили када је испричао како је НАТО из ваздуха у прах претворио албанска села.
Нова искушења почела су после 5. октобра, а кулминирала 2014. године. Због можданог удара и лечења на ВМА, остао је једини истакнути генерал који је бранио КиМ а који је још био у активној служби. Нису могли да га пензионишу из болничке постеље, а из многих амабасада то је тражено.
Претходно је, чиме смо и почели овај текст, одбио Стејт департмент и „уговор у доларима“, са обећањем да од Хага неће бити ништа ако оде на Америчку војну академију.
– Звао ме је министар Давинић почетком 2004, и дошао сам онако болестан – сећа се детаља генерал. – Понудио ми је кафу и, стојећи, „укорио“ ме: „Пет амбасада зове сваки дан и пита зашто сте још у војсци, а шта ја да им кажем?!“ Да нисам већ сео, срушио бих се. Рекох Давинићу: „Сад ви седите да вам кажем“.
Разговор је, вели, био непријатан. Генерал Крга и још двојица са највишим еполетама су црвенели, а Лазаревић је Давинићу поручио да постоје две коверте које чувају супруга и пријатељ, за случај да га насилно одведу у затвор. Рекао је и да му не пада на памет да својој војсци прави проблеме. Разговор је завршен генераловом поруком за амбасадоре – да се сви заједно моле Бога да он умре, јер ником неће бити добро ако га насилно буду спроводили.
– Шта се све у то време догађало са мном, а никог није било да помогне. Одједном ми, „преко пријатеља“, долазе људи из тадашње владе и нуде азил у једној централноамеричкој републици. Само да „нестанем“. Они су се о свему наводно договорили, Павковић је, кажу ми, пристао. Ја тражим неколико дана да размислим и молим бивше безебедњаке да провере ове функционере, који су, иначе, и сад активни. Безбедњаци долазе са извештајем о томе из које амбасаде потиче иницијатива и са информацијом да у ствари хоће да нас одведу и ликвидирају. Зовем Павковића и кажем му да повуче своју сагласност.
Ти „пријатељи“ су га се оканили тек пошто им је показао фотографије домова где станују са усликаним члановима породице. Схватили су претњу и изгубили ентузијазам да генерале некуда тајно одведу.
У Хаг је, вели, отишао својом вољом.
– Ако икада објавим своја сећања, биће то због Трибунала и „лечења“ којем су ме подвргнули. Хтели су да ме убију! – љут је генерал на сам помен тих дана. – Што у Хагу, што код нас, имао сам седам операција од канцера, и њихови лекари су ми преписали 25, па онда чак 32 таблете да пијем сваки дан. Нисам знао где сам док се нису појавили Пољаци. Они су ми спасли главу.
Владимир Лазаревић је био вероватно једини у Трибуналу који је све време био у притвору, јер због њговог здравственог стања нису могли да га упуте на издржавање казне. Хаг је, ипак, одредио да га пребаце у Пољску на издржавање казне, а када су људи из Варашаве стигли и видели његове папире, казали су му: „Генерале, ми оваквог не можемо да те примимо. Твоје здравствено стање је веома лоше.“ И тако су га, на свака три месеца, пет пута одбијали. И тиме му отворили очи.
– Заиста сам хтео у Пољску, досадило ми је у Хагу. Рекао сам Пољацима да идем на своју одговорност, а они су ми први објаснили да није све онако како се мени чини. „Спао сам“ на само 60 килограма, и док би ме пребацили у Пољску и поново одредили терапију, вероватно бих умро. То сазнање ме је освестило.
Командант појашњава и „принципе лечења“ у Схевенингену. Стражари донесу шаку лекова болеснику, али је срећа у томе што не инсистирају да их попије пред њима.
– После разговора с Пољацима, питао сам затворског лекара за неку чудну таблету: „Шта то беше?“, а он ми је одговорио: „Немам појма!“ Онда су ме одвели у Краљевску болницу Холандије у Бронову и током прегледа преводилац је грешком на српски превео да ме лече од епилепсије. Лекари у тој болници су се чудно загледали, и тада сам први пут успео да искамчим педесетак својих лекарских налаза и да их покажем судији.
Судија Робинсон се одмах сложио, сећа се генерал, да су му током лечења ускраћена основна права, а независни лекари из Немачке и Белгије су написали да је лечен неадекватно. Дошли су и људи са ВМА, а генерала је додатно алармирала и докторка из Форензичког института у Хагу, где је био на прегледу, са саветом да хитно тражи неког независног радионеуролога да му прочита налаз магнетне резонанце, јер се слика и опис магнетног снимка затворских лекара не поклапају. Ту је генерал добио и лекарски извештај да је у ствари жртва зрачења, односно да је оболео због последица дејства уранијума.
– Када ми је у посету долазио син Милан, који је доктор овде у Нишу, упозорио ме је да ми лекари дају лек који је пет година раније забрањен за употребу. Доставио сам му и куглице прашка које су ишле уз таблете, да их однесе у БИА. Тек после тих скандала и моје жалбе судском већу тровање је стало.
Епизода с повратком кући генерала Лазаревића прича је коју приповеда са осмехом. Каже, заокупљен својим мукама, није знао шта се догађа у земљи, и када су почетком децембра 2015. у Хаг дошли Никола Селаковић и Братислав Гашић да га воде кући, још је зазирао од „љубави“ политичара.
– Пошто је пилот „фалкона“ преко звучника поручио како напуштамо ваздушни простор Холандије, озбиљни Никола Селаковић је пришао и упитао ме: „Генерале, коју песму да вам певамо?“ Погледам га, не присећам се никакве песме, а они кренуше: „Не може нам нико ништа“. То је била и химна нашег корпуса. Певају Никола, Бата, два лекара са ВМА, мој Милан и два момка из обезбеђења. Песма је престала негде пред Нишем, када Гашић први пут помену дочек. Ајде, рекох, да видим.
Ганут је био генерал када је ступио пред народ на аеродрому „Константин Велики“. Међу њима су били и министар Вулин, Диковић, „његов генерал“, владика Теодосије… Све је звао кући на кафу. Олгица, Влада и Марјан нису могли да верују кад су гости банули, а нарочито да је тати враћена грађанска част.
– Уверио сам се да се ствар у држави променила што се тиче нас бораца са Косова када сам отишао у социјално да решавам питање пензије – завршава генерал. – Жена која тамо ради заплакала је када ме је видела и рекла ми: „Ово је најлепше што је Србија доживела!“
МИЛАН
– СИН Милан је лекар овде у Клиничком центру, и практично је остварио мој сан – открива командант. – Ја сам био стипендиста ВМА док сам био у школи у Бабушници, а онда је то укинуто, па сам морао у везисте. И тако, живот се игра, Влада и Марјан везисти, баш као и ја, а Милан лекар.
Генерал се хвали да је Милан био међу најбољима у својој генерацији на Медицинском факултету.
ОЦУ НИСУ РЕКЛИ ДА ИДУ НА КОСОВО
– Био сам у Пуку везе у Нишу, а јавио сам се да идем на Косово као испомоћ – говори нам син Владан, а Марјан додаје да је и он као везиста у војсци тражио да иде на Богутовачки брег.
– То ми је било радно место – каже Марјан. Са оцем се ниједан од браће није консултовао.
– Само смо женама рекли, и оне су остале затечене.
САВЕТ
Драго је генералу Лазаревићу што га његова држава опет нешто пита:
– Био сам са министром Вулином и док смо тако говорили о здрављу он замоли за озбиљан савет око 63. падобранске и око служења војног рока. Рекох му да падобранцима хитно треба вратити статус самосталне бригаде, а да је крајње време да се војни рок врати. Рече, послушаће ме, и, ето, падобранци убрзо враћају стару формацију а војни рок почиње од 2021. – открива генерал.
Извор: Новости.рс
