Пре тачно две деценије, на данашњи дан, мир је донео олакшање свим грађанима Србије.
После 78 дана бомбардовања и непрекидног разарања и четири драматична дана преговора у Куманову, потписан је Војно-технички споразум, као основа за Резолуцију 1244 Савета безбедности УН. Овим актом окончан је рат, али и почео нови чин вековне косовске драме.
Победа без тријумфа, пораз без капитулације – само је једна од неких оцена овог документа, који је, чини се, данас подједнако актуелан као ратне 1999. године. Прекид страдања и разарања већ изнурене државе несумњиво је највећа вредност овог акта. Кумановски споразум сачувао је и формалноправни суверенитет СРЈ над Косовом и Метохијом и надлежност УН над његовом управом. Повлачење наших снага безбедности из јужне покрајине, улазак снага НАТО и нови егзодус Срба и неалбанаца, за многе је доказ да је у јуну 1999. у Куманову формализован војни, а пре свега политички пораз СРЈ у рату са НАТО.
Војно-технички споразум из Куманова огрнут је кармом кључног документа који и у данашње време, упркос многобројним промењеним околностима, важно утиче на ситуацију на КиМ. Јавности су, међутим, и даље недовољно познати детаљи његовог стварања.
Факти кажу овако.
Прекид рата и нову безбедносну архитектуру на КиМ потписали су 9. јуна увече генерал Светозар Марјановић у име Војске Југославије, Обрад Стевановић у име МУП Србије и британски генерал Мајкл Џексон који је преговарао у име НАТО. Потписи на документ под називом „Споразум о војно-техничкој сарадњи ВЈ и Кфора“ стављени су у 23.45 увече кад су почели да теку рокови за његову примену.
Овај акт свега који час касније верификовао је Савет НАТО чиме су се стекли услови за седницу Савета безбедности УН. Исте вечери Марјановић и Џексон су дали изјаве бројним новинарским екипама које су од јутра чекале завршни чин рата.
Члан српске делегације, у то време пуковник, а касније генерал Драган Паскаш, присећа се да се највећа борба за преговарачким столом у Куманову водила за време и безбедност војника и народа.
– На преговоре смо кренули 5. јуна аутомобилима из Београда, а радну верзију споразума, написану у Бриселу, добили смо пред Нишем. Наша колона, обезбеђена војном полицијом, све време пута била је сателитски праћена. База нам је била у Врањској бањи одакле смо сваког јутра ишли на кумановски аеродром. Тамо нас је дочекао огромни климатизовани шатор, хладни и надобудни генерал Џексон, мучна атмосфера неповерења и изузетно неповољан радни документ – прича Паскаш.
Разговори су били конципирани тако да у име Војске преговара Марјановић, у име МУП Стевановић, а кључну дипломатску и политичку улогу имао је службеник Министарства спољних послова Небојша Вујовић. Он је био и главна веза са државним врхом. Са друге стране стола седео је генерал Мајкл Џексон са сарадницима. Проблем је био, међутим, што није имао пуна преговарачка овлашћења већ је за сваки помак морао да тражи одобрење од надређених.
– Он је преговоре у име НАТО водио само технички. При руци је имао сателитски телефон и после сваког нашег предлога напуштао је шатор и позивао је некога, вероватно команду у Бриселу која је суштински одлучивала – сведочи генерал Паскаш.
Помало је заборављено да је иницијални састанак двеју делегација одржан у македонском месту Блаце недалеко од граничног прелаза Ђенерал Јанковић. Као место састанка НАТО је изабрао кафану (сасвим случајно) симболичног назива „Европа“ коју је у то време држао локални угоститељ Изаир Садику.
Како је правац кроз Качаничку клисуру био тежак и ризичан за комуникацију, преговори су убрзо измештени у Куманово, на спортски аеродром, који је дуго пре тога добио обрисе војне базе Алијансе.
– НАТО, упркос технолошкој супериорности, није имао ни приближне процене о броју наших војника и технике на КиМ. То је било јасно из рокова за повлачење јединица из Покрајине. Није било шансе да тако брзо извучемо људство и наоружање. Када смо затражили више времена и образложили свој захтев, НАТО генерали су се немо погледали, а Џексон се ухватио за свој телефон – сведочи Паскаш.
Према ратном дневнику генерала Небојше Павковића, само Трећа армија са потчињеним саставима на Косову је у том тренутку имала 130.000 официра и војника, 400 тенкова, 409 оклопних транспортера, 446 противоклопних ракета и 335 артиљеријских оруђа. НАТО команда у Монсу, према извештајима наших безбедносних служби, које су достављале извештаје државном и војном врху, располагала је проценом да је на Косову око 80.000 војника и 350 тенкова.
НАТО је предвидео најпре пет дана за повлачење, а у Куманову је „избоксовано“ најпре седам, па укупно 11 дана за извлачење. Запад је у почетном документу одредио да Копнена зона безбедности уз административну линију са КиМ буде 25 километара што је за столом смањено на пет (уз зону забране лета од 25 километара).
Праву драму током преговора изазвао је план да западне јединице на Косово уђу тек када се комплетне српске снаге повуку са овог простора. Замисао у Монсу је била да тако покажу тријумф и моћ. Захтев српске стране био је да се не дозволи безбедносни вакуум односно да се процес уласка НАТО снага одвија истовремено са повлачењем ВЈ. Постојао је још један захтев – да бомбардовање буде прекинуто.
– За мене као команданта није прихватљиво да наш тим потпише споразум без доношења резолуције УН која ће регулисати моментални прекид бомбардовања, па тек затим почетак повлачења. Повлачење под бомбама не долази у обзир. Ниједно такво наређење нећу извршити, па ко год га издао. То нек знају Џексон и Кларк, али и Ојданић и Милошевић – навео је Павковић у свом ратном дневнику.
Компромис је пронађен у одредби да ће бомбардовање престати када прва српска јединица у рангу батаљона напусти Покрајину. Бомбе је тако зауставио један од артиљеријских дивизиона са севера КиМ који је први упућен ка централној Србији.
Претеча Кумановског споразума је политички документ у десет тачака, договорен првих дана јуна у троуглу САД – ЕУ – Русија. Са овим документом у Београд су допутовали Ахтисари и Черномирдин, а Милошевић је под њиховим страховитим притиском прихватио услове.
– Акција повлачења оружаних снага са КиМ, упркос многобројним изазовима, изведена је беспрекорно. Није остао ниједан комад муниције нити резервни део. Уз то, Војска је морала да брине о себи, али и о безбедности цивила који су се прикључивали колонама – наглашава генерал Паскаш.
За Војску и полицију уследили су драматични дани напуштања положаја, маршева, запоседања порушених касарни у гарнизонима Врање, Ниш, Прокупље, Куршумлија, Рашка… Мешала се радост због окончања рата, неизвесност, као и туга због његовог исхода.
– Договор у Куманову донео је мир, што је тада било најважније. Војска Југославије, војнички гледано, није поражена 1999. године. Војници знају шта значи пораз и капитулација, што је у овом случају изостало. Споразум је гарантовао суверенитет СРЈ, што је био један од наших циљева рата и ослањао се на УН као на фактор даљег управљања овим простором. Он је обезбедио услове за даљу политичку борбу за очување КиМ, што је био један од његових највећих домета. Питање је, међутим, да ли су његове могућности у довољној мери искоришћене – наглашава генерал Паскаш.
Српска војска Косово и Метохију напустила је са болом и горчином. Одредбе Кумановског споразума најтеже су поднели војници Треће армије, који су се у одбрани Покрајине, уз велике жртве, месецима одупирали терористима ОВК, НАТО, страним плаћеницима, регуларној војсци Албаније… Повлачење је најтеже пало генералима, официрима и војницима рођеним у овом делу земље. Повукли су се са снажним осећањем да се на Косово више неће вратити.
Маневар руског батаљона и заузимање приштинског аеродрома једна је од највећих мистерија и за Србе један од најболнијих тренутака из јунских дана 1999. године. Вест да су Руси из састава Сфора у Босни и Херцеговини, са 50 возила, кренули на Косово огрејала је срца Срба на КиМ и улила наду да ће живот бити могућ упркос повлачењу Војске и Полиције.
Конвој у коме је било 15 борбених возила, камиона са муницијом, цистерна са горивом, и транспортера са око 170 официра и војника кренуо је, без консултација са НАТО, у зору 11. јуна из Бијељине. Усиљеним маршем тог дана Руси су превалили око 600 километара и иза поноћи стигли у Приштину. Срби су их дочекали за памћење. Пред зору су, уз обезбеђење и логистику Приштинског корпуса, запосели аеродром „Слатина“.
Из Македоније су стигли и Британци, а дошло је и до блиског сусрета. Подигнуте су и митраљеске цеви.
Телефони у командама НАТО су се усијали. Руси су планирани у оквиру будућих међународних снага на КиМ, али тек по запоседању овог простора од стране западних армија. Упад на приштински аеродром изненадио је све. Испоставиће се – и саму Москву. После неколико дана смиривања страсти и дипломатске акције, Русима на терену стигла је команда да сарађују.
Очекивано појачање никада није стигло. Две недеље касније Руси су „Слатину“ предали британским војницима. Наређење за то је преко Генералштаба Руске армије стигло директно из Кремља.
Састав војног дела делегације Војске Југославије одређен је 4. јуна 1999, а одлуку о томе донео је Штаб Врховне команде.
Преговарачки тим чинили су генерали Светозар Марјановић (шеф екипе), Благоје Ковачевић, Љубомир Драгањац, Милан Ђаковић, Бранко Крга, Бранислав Дашић, Младен Карановић, пуковници Драган Паскаш и Миланко Калинов, као и цивили Весна Јанковић и Мира Ристић. Занимљиво је и да је формално члан ове групе био и командант Приштинског корпуса генерал Владимир Лазаревић, али није учествовао у преговорима.
Извор: srbijadanas.com/Новости
