Прича мајке која мора да се чује
За Војина Марковића, не тако давна, 2006. година, била је кобна. Овај дечак из Варварина је имао три године у тренутку када му је дијагностификована адултна акутна лимфобластна леукемија. Како његова породица прича, болест је сасвим случајно откривена, а ништа није ни наслућивало да ће се Војиново безбрижно детињство претворити у ужас.
Његова мајка Данијела Марковић каже да су то најгори дани за њихову породицу.
– Нисам могла да се помирим са тим да је мој син јединац болестан. Чинили смо све како би се Војин излечио. Годину дана смо били у Београду, на лечењу – прича Данијела.
Но, ова прича креће много раније.
Годину дана, пре открића да је њихово дете болесно, Млађан и Данијела, породично са сином Војином одлучују да иду на море у Црну Гору. Договарају се да у повратку са мора сврате у манастир Острог. Али, како је у дворишту манастира била огромна гужва, Данијела и Млађан одлучују да је боље да други пут дођу у манастир, јер је Војин тада имао две године и било је превише врућина за бебу.
Неколико месеци касније, њихов син Војин, добија болест и креће на лечење у Београд, а прогнозе су, како прича Војинова мајка, за породицу биле обесхрабрујуће.
Војинова породица истиче да су у Београду, на Институту за мајку и дете, Војина лечили најбољи лекари, као и да су им веома захвални. Породица Марковић одлучује да оде у манастир Острог и последње наде и молитве упућују Светом Василију Острошком.
– Мој супруг и ја смо се договорили да одемо на Острог. Чули смо разне приче о излечењу болесних и чудотворности овог свеца. Падала је киша и сећам се да смо много проблема имали да стигнемо до манастира. Војин је имао три године, а ми никада пре тога нисмо били у овом манастиру. У једном тренутку је Војин узео свог тату за руку и повео га до моштију Светог Василија Острошког. Остајем сама. Али, минут – два касније видим Војина који и мене хвата за руку и води ме кроз масу. Изненађена што моје дете тако реагује, иако никада пре тога нисмо били овде, ипак лепо објашњавам Војину да морамо да сачекамо ред. Тада ми прилази нека жена и каже ми како Војина „зове Свети Василије Острошки“, а тада нас сви пропуштају – прича Данијела.
Над кивотом острошког свеца мајка је дала заклетву.
– У делу где су мошти остајемо Војин, мој супруг Млађан и ја, као и једна жена у инвалидским колицима. Монах нам чита молитву за здравље, а ја се тада заклињем да ће ову нашу причу кад-тад чути цела Србија – каже Данијела.
Недуго потом, тачније три месеца касније, Војинове дијагнозе на Институту за мајку и дете крећу да буду позитивне. После осам месеци интензивног лечења Војин бива потпуно здрав.
Данас, поред Војина, ова породица је бројнија за још једног члана, Дуњу, Војинову сестру. Војин се професионално бави фудбалом и иде у средњу школу.
Извор: Ало.рс/ Б. П./Srbijadanas.com
