Лора је са мајком Олгом и за овај Васкрс била у храму да помогне у припремама прославе овог великог хришћанског празника.
О Лесновском манастиру постоје бројне легенде и приче, али најзанимљивије су оне о његовим чудотворним моћима.
Између Кратова и Злетова, градића на истоку Македоније налази се манастир Лесново, посвећен светом Архангелу Михајлу и пустињаку Гаврилу Лесновском. Подигао га је 1341. године Јован Оливер, на темељима базилике из доба локалног пустињака Гаврила Светогорца, чија се испосничка пећина налази недалеко манастира.
Није мали број људи који су након посете овом храму сведочили о његовим моћима. Причали су да болесни из њега излазе здрави, да би неми проговорили, слепи прогледали…
Ипак, најупечатљивије је сведочење девојчице Лоре Минове (16) из Кочана, која је након молитве над моштима светог Гаврила поново стала на своје ноге. То чудо се догодило првог дана Васкрса, пре три године, и од тада су девојчица и њени родитељи веома чести посетиоци манастира.
Лора је са мајком Олгом и за овај Васкрс била у храму да помогне у припремама прославе овог великог хиришћанског празника. Ту су је затекли репортери скопског листа „Вечер“ којима је Лора открила да је Васкрс посебан празник за њу. Осећа га као свој други рођендан, јер се баш тада, на велики хришћански празник у Лесновком манастиру ослободила несносних болова и безимене болести због које није могла ни да хода.
– Пре три године, на Васкрс, успела сам да станем на ноге, управо овде, пред моштима светог Гаврила. Клечала сам пред ногама оца Дамаскина и слушала његову молитву. У тренутку ми се појавило неко необјашњиво осећање, топлота… То не могу да објасним, али бол је одједном нестао, а искривљени прсти на стопалу су ми се исправили. Осетила сам се потпуно здравом. Без ичије помоћи, након молитве, кренула сам иза оца, сама сам узела свећу да је запалим, а моји родитељи нису били свесни шта се дешава. Нису схватили да ја више нисам оно дете које су месецима на рукама носили од клинике до клинике молећи лекаре да открију болест која ми је згрчила прсте и стопала и од боли узимала свест – рекла је мала Лора репортерима скопског листа „Вечер“.
Њена мајка Олга Минова се присећа да је њихова голгота почела 28. јануара 2015. године када су због необјашњивог напада кашља, са колима Хитне помоћи ћерку морали да одведу на Дечију клинику у Скопље, где је остала месец дана.
Лори су се потом из необјашњивих разлога одједном згрчили прсти на левом стопалу, а болови постали неподношљиви. Родитељи су је носили од клинике, до клинике, али нигде нису успели да поставе дијагнозу. Лечили су је од реуме и артритиса, али резултата није било. Зато су им лекари предложили лечење у иностранству. Међутим, ни тамо нису знали шта је малој Лори, чији су резултати магнетне резонанце и ЕЕГ мозга били одлични. На хартији је било здраво дете, а у стварности Лора је умирала од болова, имала је честе несвестице, вртоглавице, нападе, а због болова и искривљених прстију није могла ни на ноге да стане.
Пријатељи и рођаци су убеђивали родитеље девојчице да је однесу код врачара и гатара, али Лора за то није хтела ни да чује, па су затражили помоћ хомеопатске медицине, али ни то није дало резултата. У немоћи, на крају су отишли у Лесновски манастир. Тамо се после две године голготе кроз коју је пролазила Лора и њени родитељи десило чудо. Болови су одједном нестали, а девојчица је стала на своје ноге.
– Годинама уназад посећујемо Лесновски манастир, а познајемо и оца Дамаскина. Пре две године, уочи Ускрса, решили смо да у манастир одемо са ћерком и оцу Дамаскину испричамо нашу муку. Она нас је охрабрио велећи нам да не бринемо и да је проблем болести Лоре духовне природе. Рекао нам је да са њим уђемо у манастир. Тамо јој је прочитао молитву и помазао уљем кандила на гробу епископа Гаврила Светогорца. Док је трајала молитва очекивали смо да ће се Лора онесвестити, али то се није десило. Када је завршила молитва, ћерка се усправила и рекла ми: „Мама, ја сам опет иста као и пре! Више вас не видим мутно. Видим вас као и раније!“
Отац Дамаскин је ишао напред, а ћерка иза њега. Сама. Први пут после толико месеци није потражила нашу помоћ. Када смо изашли из манастира, она је сама наставила да иде иза оца Дамаскина. Одвео ју је у продавницу за свеће и иконе. Дао јој је крст, који око врата и данас носи.
Ми још нисмо могли да поверујемо да се десило чудо. Поздавили смо се са оцем Дамаскином. Ћерка је сама отишла до аутомобила на манастирском паркингу. Када је села у ауто почела је да одвезује патику. Хтела је са ноге да скине и ортопедско помагало. Ми смо јој углас рекли да то не ради, али нас није послушала. Право изненађење за нас је био тренутак када нам је показала ногу.
Прсти, који су јој месецима били искривљени и згрчени изазивајући страшну бол, сада су били исправљени. Нестао је и бол. Занемели смо. Бојали смо се да се не пробудимо. Мислили смо да сањамо. Окренули смо се ка манастиру и кроз сузе захвалили Богу на чуду које нам се десило. Требало нам је времена да дођемо себи. Путем смо ћутали. Само је ћерка журила да се што пре чује са другарицама и да им закаже излазак у град – присећа се девојчицина мајка Олга Минова.
Извор: Ало.рс/ М. И. /Србија јавља
