Пре него што ће ставити живот на коцку, Љиљана је била мис Србије 1978. године, дипломирала на Факултету организационих наука, била два пута у браку и за собом оставила шесторо деце.
Нашле смо се првог дана пролећа. На путу до куће на Дорћолу, где ме је чекала, понављала сам у себи стихове које је њена мајка написала неколико месеци пре него што ће је на Косову, у заседи, убити албански терористи:
„И кад умрем, ја ћу ногом опет стати,
да стојим к’о храбра и висока стена,
поглед ће вечно границу да прати,
ни гроб ми неће рећи да ме нема.“
Од ових речи на папиру прошло је 20 година, а Дина их је добила у аманет од своје мајке, хероине Љиљане Жикић Карађорђевић, која се 1999. године, када је почело бомбардовање, добровољно пријавила да иде на Косово и брани земљу. Била је распоређена у Пећи, у 125. моторизованој бригади. Убрзо након што је обукла војничку униформу, са ВМА је стигао обдукциони налаз у ком је писало да је погођена 4 пута из снајпера. Погинула је у селу Љубенић, 1. априла, у 42. години живота.
SAČUVAJMO BAREM ZRNO STIDA U SEBI !!!Ljiljana Žikić Karađorđević, bila je mis Srbije 1978, pesnik, magistar…
Posted by Ejpril O'Nil on Sunday, April 1, 2018
Пре него што ће ставити живот на коцку, Љиљана је била мис Србије 1978. године, дипломирала на Факултету организационих наука, била два пута у браку и за собом оставила шесторо деце. Живела је у ванбрачној заједници са принцем Томиславом Карађорђевићем на Опленцу. Постхумно је одликована Орденом заслуга у области одбране и безбедности првог степена. Два месеца пред смрт написала је песму „Бранићу Србију и кад будем мртва“. Стигла је да буде песникиња и ратник.
– Када дође 1. април, сви други се смеју и шале тог дана, а мени никако није до тога. Одем на гробље у Жабаре и као да осећам њено присуство тамо. Последњих 20 година носим мамину слику где год да кренем, имам је у колима, у новчанику, читав стан ми је у њеним фотографијама. Две деценије су прошле од убиства, а мама ми недостаје као да је прошло много мање – каже ми Дина Галорини, најмлађе дете Љиљане Ђорђевић.
Када је Љиљана, као једина жена добровољац, ступила ногом на Косово, Дина је тек кренула у први разред.
– Зато је се слабо и сећам. Памтим ствари које сам доживела са њом, а које сад преживљавам са својим сином. Одлазиле смо у Зоолошки врт и увек ишле на онај велики точак у парку. Доста смо се смејале. Сећам се и да једну ноћ нисам хтела да заспим, само сам грлила и љубила маму до јутра. Сад мене Виктор грли тако кад неће да заспи и сваки пут кад то уради, ја се сетим те једне ноћи из детињства. Када бих је видела, увек бих јој трчала у загрљај, а тако исто Виктор ради. Као да сада с њим надокнађујем све оно мало што сам с њом доживела – прича Дина емотивно.
Додаје да је од шесторо деце, она била највише везана за маму. Љиљанину смрт тешко је поднео и њен брат, Богдан.
– Дан пре него што ће преминути прошле године, мој покојни ујак је у сну дозивао маму и почео да прича о њој. Села сам поред њега, држала га за руку и слушала га. Цео тај дан смо само причали о њој, присећали се. Сутрадан је умро. Толико су били везани да је, чим је чуо да је Љиљана 1999. отишла у рат, кренуо и он. Али, док је стигао, мама је већ погинула и зато му нису дозволили да и он буде добровољац. Рекли су да не дају да још неко из породице настрада. Било је довољно што је мама поднела ту жртву – присећа се Дина.
– Била је велики патриота. Чувам њен дневник, у ком пише да ће доћи до бомбардовања неколико месеци пре тог марта 1999. године. Чини ми се као да није могла да издржи кад је све почело и зато је морала да оде на Косово. И та одлука о пријављивању у војску записана је у дневнику. Према тим њеним исписаним редовима схватила сам да је замишљала да ће отићи у рат, одбранити земљу и вратити се кући. Зато нам на растанку није ни рекла где иде. Били смо сувише мали да бисмо тада схватили шта значе патриотизам, пожртвовање, рат. Док је била на Косову, није смела да нам се јавља. Није се чула ни са братом, нисмо знали ништа о њој – додаје.
1. априла 1999. године дошло је до заседе албанских терориста. Љиљана је убијена у селу Љубенић крај Пећи, са још два војника.
– Нама су рекли да је мама умрла тек месец дана после убиства. Нисам знала како да се осећам, све док ме нису одвели на њен гроб. Када сам видела њену слику на надгробној плочи, схватила сам да је заиста убијена и да је више никад нећу видети. Тада су сузе кренуле из мене и нисам могла да се смирим. Свакакве гласине су долазиле до нас, али имам обдукциноне налазе са ВМА у којима пише да је погођена четири пута из снајпера и да је била у војном оделу. Лако је причати о некоме ко није жив и ко не може да се одбрани, али ја знам да је моја мама била херој – прича Љиљанина наследница.
Каже и да јој је прошле године стигао мејл од Небојше Павковића, из затвора.
– Рекао ми је да је видео маму дан или два пре него што је погинула. Причала му је тад да има децу, о свом животу. Он је видео какво је стање тамо и да неће изаћи на добро. Саветовао јој је да се врати кући, али није вредело. Њој је патриотизам био у крви, зацртала је да остане до краја и остала је. Али, до њеног краја. Она је била једина жена која се добровољно пријавила и сви су били фасцинирани због тога, јер је требало доста храбрости за то. Многи су јој пребацивали да је оставила децу и отишла да ратује, али ја то нисам ни у једном тренутку тако доживела. Разумела сам је – каже Дина.
Након што је Љиљана погинула, бригу о деци преузела је једна друга Љиљана, која их је усвојила. И она ће им од тог тренутка бити све. Динин отац је рекао да је сувише млад да би бринуо о четворо деце, па је у Шведску одвео само два сина.
– Заиста нам никад ништа није фалило, ујак и Љиља су су бринули о нама. Према оцу не осећам ништа лоше, иако ме није одгајио. Ја њега разумем, био је много млад. Иако су сви знали да је моја мама погинула, нико до краја средње школе није знао да нас је тетка Љиља усвојила. Такође, нико није знао да је наша мама била мис Југославије, ни да је била у вези са принцем Томиславом. Чак сам после њене смрти ишла на екскурзију на Опленац, на двор на ком је она живела – открива Дина.
Веза са принцом Томиславом Карађорђевићем
Љиљана је у ванбрачној вези са Томиславом Карађорђевићем била пре одласка на Косово и живела је на Опленцу. На крају су се раздвојили и прекинули сваки контакт, а Љиљана је одлучила да се пријави у војску кад је чула да се заратило.
Свађа између њих је била толико озбиљна да се више никада нису чули. Ипак, о снажној љубави сведоче и албуми са фотографијама које Дина чува, као и дневник који је Љиљана писала свакодневно.
Десетог априла 1997. године била је сигурна у ту љубав, па а ово је одломак из дневника баш из тог дана.
– Томислав и ја у кући у Крагујевцу. Спремамо се на пут за Лондон. Он ме воли и то је једина истина до Бога. Само сам ја у његовој души и мозгу – написала је Љљана тада.
Принц Томислав је преминуо само годину дана након Љиљаниног убиства. Био је југословенски принц, други син краља Александра И Карађорђевића и краљице Марије, брат последњег југословенског краља Петра ИИ Карађорђевића.
О његовој љубави са српском хероином, породица Карађорђевић се никада није оглашавала, иако је Љиљана током везе са њим Томиславом свом презимену додала и његово.
Извор: srbijadanas.com/Телеграф
