Некадашњи телохранитељ премијера Зорана Ђинђића, Милан Веруовић, испричао је је недавно у једном интервјуу о фото роботу којим се данас нико не бави, детаљима само атентата на Ђинђића, као и о политичкој позадини убиства премијера Србије.
АТЕНТАТ 12. МАРТА
Ја човек који је испред владе Србије 12. марта пролио три литара крви… Ја сам човек који на том месту држао свој стомак у рукама заједно поред покојног премијера.
Хоћу да питам једну ствар – Ако трвдите да је Ђинђић убијен истом пушком и истим калибром као и ја онда како објашњавате да је његова прострелина и његова повреда 15 пута већа од моје?
„Како је то могуће?“, упитао је Веруовић у емисији „Без устручавања“.
Промер Ђинђићеве улазне ране је 33 пута 25 милиметара а моја улазна рана је 7 пута 8 милиметара. То је невероватна разлика.
Друго, како је могуће да је он упуцан са леве стране у десни грудни кош.
Целина убиства Зорана Ђинђића је много дубља. Нисмо ми то ни загребали. Да није било Викиликса све би остало на теорији завере. Тврдим и даље да је једним метком погођен Зоран, једним сам погођен ја а трећим метком је погођен зид зграде.
Сами трагови на лицу места и само лице места нису били обезбеђени.
ФОТО РОБОТ
Фото робот је скица која је рађена по сведочењу Бранка Бугарског, по мени главног сведока убиства премијера Ђинђића. Он је тог дана радио у канцеларији испод канцеларији из које је пуцано на нас 12. марта.
Он је био непосредни очевидац. Он се лице у лице срео са извршиоцима. Нико од њих није био маскиран. Он је дао најпрецизнији опис. Тог фото робота су препознали и остали сведоци из Адмирала Гепрата. Човек који је наплаћивао паркинг карте је такође препознао тог са скице. Он није препознао Звездана Јовановића, као што га није препознао ни Бугарски.
Истраживањем полицијских списа дошли смо до сазнања да је тај фото робот прослеђен граничним прелазима. И сазнали смо да је човек који је 11. марта, значи дан пре убиства, радио на граничном прелазу Батровци препознао у том фото роботу мушкарца који је тог 11 марта пропустио без званичне евиденције у Србију из правца Хрватске.
По њега је дошао човек из Специјалне јединице за специјалне операције који се представио као Јовановић, мада му то није било право презиме.
Ми нисмо сазнали и о коме је реч.
ПРВА СУМЊА
Ликвидација Милета Луковића и Душана Спасојевића је нешто што ми је била прва сумња…
Једно вече у болницу је дошао Чедомир Јовановић и рекао ми сав усплахирен – Осветили смо Зорана.
У првом наврату ми је то дошло као олакшање.
А онда сам га после питао зашто су их убили уместо да их ухвате. Онда ми је
Чеда рекао како су они пружали отпор и ето… И ок ја сам то тада прихватио, нисам одмах посумњао.
Последњи људи на које сам ја сумњао да нешто скривају су Чедомир Јовановић и Владимир Беба Поповић.
Али Чедомир Јовановић је долазио у посете Душану Спасојевићу. Он је обећавао, он је њега ослободио… Спасојевића и Милета Луковића је Чедомир Јовановић ослободио затвора у који су били спроведени из Француске. Никог то није интересовало.
ПОЛИТИЧКА ПОЗАДИНА УБИСТВА
Зоран је једном рекао да када си премијер немаш пријатеље. Ми нисмо били никаква хајдучка чета која је доведена са улице да чува Зорана.
Онда су ме криминализовали. Зашто мене? Зато што сам ја изашао и рекао.
Одмах сам рекао ако је Коштуница проблем зашто га нисте ухапсили? Ухапсили сте његове најближе сараднике… Е оно што чуди је Коштуничино ћутање. Зашто Коштуница ћути? Он је ћутао и кад је постао председник владе.
Зашто данас сви ћуте…?
Извор: Курир.рс/Приредио: П.Л.
