Ружица Керић, супруга преминулог врсног музичара Мирсада Керића који је погинуо у саобраћајној несрећи заједно са Шабаном Шаулићем, смогла је снаге да после сахране каже последње тренутке живота њеног мужа, када су морали да га искључе са апарата који га је држао у животу.
„Прво сам видела да ме Саша менаџер звао, па ме онда звао Боби који је био с њима у колима, па ме онда звао и син који је био у Кобленцу и рекао ми да не правим стрес, пошто је полиција њих звала и рекла да је све у реду са Мирсом, да је само мало повређен и да је у болници. После тога сам још пар пута причала са Сашом. Била сам једноставно збуњена, јер Мирсад је након концерта требао да иде за Кобленц гдје му живи мама. Он дакле уопште није требао Шабана да вози за Диселдорф на аеродром, пошто је клавијатура била позади у аутомобилу и ту није могао нико више да седне. Али, Шабан је инсистирао на томе да Мирсад њих вози. На Шабанову иницијативу су кренули ка аеродрому иако су били људи задужени за Шабана и Бобија да их возе на аеродром, а ти исти су их и узели са аеродрома. Мирсад је због тога морао да клавијатуру помери, усправи тако да буде иза његовог седала, да би Боби могао позади да седне. Боби је иначе био задужен за Шабана да пази на њега, да на време узима таблете и све остало што иде уз то. Мирсо уопште није требао ту ни да спава, док су Шабан и Боби требали ту да спавају после концерта. Мирсо је требало после наступа да иде за Кобленц, да посети маму, баку која је јако стара и да са сином Денисом прошета градом и покаже му места где је играо фудбал и билијар. Тај дан је требало да буде кући око 19 сати, и ето никада ми није дошао. Та вожња Шабана и Бобија на аеродром за Мирсу је било око 70 километара обилажења“, испричала је неутешна удовица.
„Та клавијатура коју је морао да помери, премести да би Боби могао да седне га је убила. Оно што је после породице волео највише на свету, оно са чим је новац за живот зарађивао то га је и убило“, рекла је Ружица и открила кроз какву је агонију и бол прошла када је морала да искључе Мирсада са апарата.
Лиле му сузе низ образе
„Тај дан када се све дешавало, са нашим кућним пријатељем Аленом Крајином отишла сам за Билефелд где ме чекао син Денис. Доктори су нам рекли да седнемо поред њега и да му причамо, имала сам осећај као да ће да се пробуди. Доктори су ми рекли да су морали да му отворе главу због притиска који је био на мозгу, али су ми рекли да је за сада све у реду, да се не бринем много. Дали су му и две ињекције због проблема са бубрезима, али да је све у реду. Смирена сам се онда вратила у Офенбах због друго двоје деце, да би наредног дана опет кренула за Билефелд и понела Мирсадову гардеробу да би могао да се пресвуче. Међутим, у међувремену се доста тога издешавало. Док сам се возила за Билефелд, њему су тестирали рефлексне зоне и схватили су да је њему мозак у ствари већ био мртав. Тада је јавни тужилац потписао да се апарати који су га одржавали у животу могу искључити. Чекали су док ја дођем, а све смо имали неке препреке на путу, од саобраћајних незгода до рањених и мртвих на путу. Када смо на путу кратко стали, испред аутомобила ме је чекао мој син Денис, ја сам га питала да ли има нешто да ми каже, он је рекао да нема и да је све у реду. Ја сам у том моменту добила неку снагу и само сам желела што пре до болнице да дођем. Тада је Денис узео и све моје телефоне и није ми дао да пратим дешавања на порталима и социјалним мрежама. Од тог момента никоме нисам веровала. Испред болнице ме сачекао мој брат и позвао ме да запалимо цигарету и у том моменту сам била изгубљена. Када смо дошли на одељење, пришао нам је доктор и позвао ме у собу. Доктор је био упућен у то да ја користим јаке таблете после моје операције, па нису смели да ми дају било какве таблете за смирење. Тада ме је погледао и рекао ми да мој Мирсо није издржао. Ја сам ударила главом у зид и рекла сам му да не сме гасити апарате јер сам контактирала најбоље неурологе у Немачкој, један из Берлина а други из Диселдорфа. Желела сам да га они прегледају, да га врате, али рекли су ми да све то није било могуће. Главу су му отворили због тога што је јавни тужилац то тражио. Доктор је по својој савести не слушајући јавног тужиоца мог Мирсу оставио на апаратима док ми не дођемо и не опростимо се од њега. Када смо ушли код Мирсада, из његовог левог ока низ образ су му се слевале сузе, мој син је те сузе обрисао и желео да заувек остану на његовом длану. Пала сам на колена и молила докторе да не гасе апарате, нисам ни била свесна да га апарати само вештачки одржавају у животу. Апарате су угасили у 22.35, тада нас је мој Мирсо напустио заувек“, испричала је Ружица Керић.
Сахрањен уз песме Синана Сакића и Шабана Шаулића?
„Музика је била његов живот. Он је у Лозници са само четири године почео да свира клавијатуру, а та иста клавијатура виси на зиду у нашем стану. Са четири године је на тој клавијатури знао префектно три кола да одсвира. Он је играо фудбал у ТУС Кобленц где је био потписао и професионални уговор, па је његова мајка тада морала да плати казну од 20.000 марка јер је прекршио уговор, а све да би се окренуо и посветио музици. Наша кућа је била музичка кућа, наша деца су расла уз музику, наша љубав је јачала уз музику. Клавијатура га је убила, музика га је убила и нека га је музика испратила на вечни пут. Нико не треба да нам замери, јер сам сигурна да би и то његова жеља била“, рекла је неутешна удовица.
Извор: Курир.рс/expresstabloid
