Име Небојше Човића доводило се у везу с политичком позадином убиства Зорана Ђинђића као и претходних година
Да ли је атентат могао бити избегнут? Зашто се име Небојше Човића доводило у везу са убиством премијера и по чијем налогу?
Име Небојше Човића доводило се у везу с политичком позадином убиства Зорана Ђинђића као и претходних година. Зашто се то ради, по чијем налогу и рецепту и шта све зна о ликвидацији открива у интервјуу који је дао за Српски телеграф 2016.године.
Конкретно, да ли сте умешани у убиство Зорана Ђинђића?
– Како може да буде умешан неко ко је као копредседник Владе тражио да се формира јединица “Поскок“ која је открила шта је са Иваном Стамболићем, убиством Славка Ћурувије и убиством на Ибарској. Почетком 2001. године целокупан предмет о најјачој криминалној групи дат је Душану Михајловићу. Не знам зашто није настављен рад на предмету Душана Спасојевића тада човека са 27 пријава, Милета Луковића са 28, Владе Милосављевића са 22, Александра Симовића са 30, његовог брата Милоша са 37. Они су у фебруару 2001. могли да буду у затвору. Тако би атентат био избегнут.
Зашто то Душан Михајловић није решио?
– Нажалост, он је на моје инсистирање да се расветли веза ЈСО и земунаца схватио као покушај да ја будем министар полиције. Све је схватио, касно и написао у књизи. Надам се да ће је објавити.
Да ли сте упозорили Ђинђића?
– Рекао сам јавно, на седницама Савета за безбедност да ако се ми бојимо једног Легије, нисмо држава. Позвао сам га после покушаја атентата код хале Лимес. Свима је било јасно да је то покушај убиства, осим полицији. Позовем Зорана, а он ми каже “Чово, јел си видео, пи*ке не знају ни да убију“.
Али и тада су се “земунци“ извукли?
– Зашто не одговара онај ко је тада пустио Багзија јер је био осумњичен само за фалсификат возачке. Не, лакше је уперити прстом у Човића.
Па ко онда није заштитио премијера?
– Две недеље пред његово убиство седели смо код њега кући и причали о хитном и ефикасном обрачуну с мафијом. Зоран је све знао као и његови најближи сарадници. Из овог се јасно може видети ко је могао, а није учинио ништа да заштити премијера.
Ипак, спочитавају вам сусрете са Легијом. Колико сте се пута и када срели?
-Мој први сусрет са Легијом био је 6.октобра 2000. у један сат после поноћи у ресторану “Хам“ на Чукаричкој падини. Заузели смо РТС у Кошутњаку, а Легија је имао задатак да га ослободи. Тада ме је Зоран Ђинђић замолио телефоном да видим са Легијом да не би дошло до оружаног сукоба у Кошутњаку између “беретки“ и наших људи, међу којима су били и припадници Интервентне. Беретке су опколиле ресторан где смо се видели, разговарали смо 45 минута, где је он дао уверавања да неће напасти телевизију. Чуо сам се са Ђинђићем који ме је замолио да предложим Легији да се виде и да на састанак дођемо Павковић и ја. Нашли смо се на Бањици и тада су пљуштале увреде и потезање дугих цеви између ЈСО и “Кобри“ које су штитиле Павковића, али је ситуација решена. Други пут видели смо се на састанку команданата полицијских јединица у Бујановцу 23.октобра. Легија је тада причао о лошим условима полиције, уз подршку присуства Радета Марковића. Трећи мој сусрет био је током једне акције у селу Норча где је дејствовао ЈСО. Лично сам питао Легију зашто је ломио све по албанским кућама и зашто није поштовао правила службе како је договорено. Одговорио ми је да се плашио мина. Видели смо се октобра 2002. у његовој кући, где сам отишао, до мене је дошла информација да хоће да ми киднапују сина Филипа. Никада се нисам плашио Легије нити бандита из Сурчина. Причао сам с њим пола сата и он ме је уверавао да нема ништа с тим.
Кажу, Легија је долазио у Владу Србије?
– Јесте. Дошао је у кабинет Зорана Ђинђића, док смо нас двојица седели. Зоран му је захваљивао на ангажовању у хапшењу Слободана Милошевића. После три минута сам изашао, он је остао са Зораном. Више никада и ништа нисам имао ништа са Легијом и све је исконструисана лаж.
Како је тек метак премијера открио “Земунце“?
– То би требало питати оне који су их штитили. Ако ћемо да причамо о позадини убиства -хајде да истражимо зашто “земунци“ на време нису били у затвору. Човић их није спасавао.
Како то да никад нисте саслушани?
– Жалосно је што то причају они који знају да сам дао изјаву 23. јула 2012. Иначе, инсистирао сам да будем саслушан у оквиру истраге коју је водила комисија са Жарком Кораћем на челу. Када је адвокат Срђа Поповић против мене поднео кривичну пријаву, за коју је добио новац, неколико пута сам звао тужиоца Миљка Радисављевића да ме саслуша. Није ми се јављао. На крају сам саслушан и четири сата сам причао о атентату, везама “земунаца“ са политичарима, Легији, али и појединим политичарима који су се постарали да Шиптар у време атентата не буде у затвору. Полицији сам испричао све и дао све доказе, транскрипте, службене забелешке, записнике са суђења.
Извор: Српски телеграф/Д.С.
