Северно-атлантски савез зауставио је рат на Косову, али одговора на нека питања нема ни данас.
Операција Олуја изненадила је чак и америчке обавештајце зато што су они били уверени да хрватска војска неће успети да порази побуњене паравојне формације на територији тадашње Републике Српске Крајине.
Но, како се касније показало, није то била ни приближно једина ситуација у којој су амерички обавештајци заказали. Ових дана Србија обежава двадесету годишњицу од НАТО бомбардовања. Један од највећих критичара америчког самопоуздања у вођењу ратовања је Херберт Раyмонд МцМастер, бивши високи саветник за националну сигурност у кабинету Доналда Трампа. Неколико пута одликован је због учествовања у бројним америчким војним операцијама, а због одличног вођења јединица током првог Заливског рата против Ирака неко је време и подучавао на америчким војним школама.
Често је предавао студентима о операцијама у којима је или директно учествовао или је чак и предводио неке операције. Нама је најзанимљивији један помало опскурни есеј који је написао док је предавао у Центру за стратешко лидерство. У “Пукотинама у темељима”, како је назив тог есеја, озбиљно се ухватио у коштац с недостацима америчких процена непријатељских снага и доста значајним обавештајним пропустима. Добар део тог рада односи се управо на проблематику бомбардовања на Косову. Током свог академског рада МцМастер је био један од водећих футуриста, аналитичара задужених за пројекцију токова ратовања и технолошког напретка, као и међусобног односа технологије и стања на бојном пољу. У поглављу “Теорија испред праксе” МцМастер доста озбиљно закључује да све што је научено у америчким ратовима у Ираку, затим војним операцијама у Сомалији те у операцији Намерна сила против снага босанских Срба у јесен 1995. године није примењено у касним војним акцијама.
Америчка војска је практично самлела ирачке војне снаге, у Сомалији су имали далеко надмоћнији арсенал и зрачне могућности, а током напада на снаге Ратка Младића америчко ратно ваздухопловство било је на врхунцу. “Балкан је постао својеврсни тестни полигон за стратегију темељену на напредној америчкој војној технологији”, написао је МцМастер у том свом есеју. Операцију Намерна сила искористио је као пример врхунске сарадње надмоћних ваздушних снага које су могле видети било какве веће формације босанских Срба и уништити их пре него што су могле да пруже озбиљнији отпор напретку здружене хрватско-босанске офанзиве. Тад су одлично искоришћене америчке ваздушне могућности, и то не само офанзивна надмоћ ратног ваздухопловства него и врхунске извиђачке способности шпијунских авиона.
Истовремено је спроведена успешна координација са снагама на терену које су знале тачно где и кад ће амерички авиони напасти српске снаге и војска на бојишту могла је да удари свом снагом на ослабљене положаје Младићевих снага. Тек неколико година касније поновио се сличан сценарио. Српска војска ратовала је на Косову, а њихове ваздушне снаге биле су додатно ослабљене и нису могле да пружају никакав значајан отпор.
Рушење америчког Ф-117 било је чиста случајност, тврде тамошњи аналитичари покушавајући да прикрију недостатке своје технике коју су Срби искористили, и наводе да је то био јединствен склоп околности и да се може занемарити при анализама сукоба на Косову. Тадашњи амерички председник Бил Клинтон одлучио је да интервенише у рату на Косову како би зауставио српску војску. “Акценат је стављен на прецизне ваздушне ударе као потенцијално решење проблема. Све ефикаснији ваздушни удари били су врло привлачни председнику, који је хтео да примењује силу, али истовремено је хтео да смањи ризик за америчке војнике и избегне негативне последице у јавности и у парламенту”, пише МцМастер. Изворни Клинтонов план предвиђао је само пет дана ваздушних удара који би натерали Слободана Милошевића на повлачење и одустајање од наставка рата на Косову. “Постојало је велико самопоуздање у исход рата. Југославија је била слаба држава која није могла запретити НАТО базама или комуникацијским каналима”, пише МцМастер, али и упозорава да самопоуздање не води до победе чак ни кад је рат при крају. Амерички сателити из свемира и беспилотне летелице из ваздуха пратиле су српске снаге, али лоше време, облаци и планински терен значајно су смањили информацијску надмоћ на коју су се навикли амерички војници.
Осим тога, МцМастер каже да чак ни четири године бројних разговора с Милошевићем након завршетка рата и рата у Хрватској и Босни и Херцеговини нису довеле до тога да амерички обавештајци могу да предвиде Милошевићеве одлуке и војне потезе. “Милошевић је предвидео НАТО-ове потезе и успешно им се супротставио. Само неколико недеља пре почетка ваздушних напада Милошевић је повукао војску на границу с Косовом. Кад су ваздушни удари почели, исте те трупе Албанце погурале према македонској и албанској граници. НАТО је био потпуно изненађен. Ваздушна кампања је стога имала нежељене поседице и убрзала је етничко чишћење које је требала зауставити, написао је МцМастер. Планирана петодневна операција тако се развукла на неколико месеци ваздушних удара. У ратним плановима постоји мисао водиља да ниједан ратни план не преживи први контакт с непријатељем. Мц Мастер је отворено рекао да је недостатак флексибилности био један од кључних недостатака НАТО-ове кампање на Косову.
“Способност Срба да дођу до озбиљних обавештајних података о савезничким операцијама, успркос технолошкој инфериорности, доводи у питање способности информацијске супериорности чак и против непријатеља с тек основним способностима”, написао је МцМастер реферишући се на чињеницу да је у то време у америчкој војсци владао уврежени став да је бољим информацијама могуће одузети непријатељу иницијативу и териториј. “Срби би евакуирали одређене мете чим би се нашле на попису за нападе. Вероватно је југословенска влада имала шпијуне у самом седишту НАТО-а, а шпијуни испред ваздушне базе Авиано у Италији редовно су јављали кад авиони крећу у војне мисије”, писао је садашњи високи Трампов саветник. Касније се испоставило да је био потпуно у праву зато што је откривено да је Пиере Хенри Бунел, француски официр у војном седишту НАТО-а у Бруxеллесу, одавао Србима предвиђене мете и давао чак неке друге осетљиве документе.
Закључак МцМастеровог рада о америчком војном деловању на Косову крајем деведесетих нимало се не би свидео његовим надређенима. “Мање од 5 одсто српских борбених састава уништено је за 78 дана бомбардовања. НАТО-ови напори у нападима на непријатељску копнену војску очито нису успели. Сва размера неуспеха постала је очигледна тек кад је рат био готов”, написао је МцМастер у свом раду и додао да је НАТО значајно претерао у својим проценама уништених српских снага. Дипломатским речником рекао је да су аналитичари озбиљно лагали кад су говорили о успесима ваздушних напада ваздухоплова НАТО-а. Зато што амерички ратни вазухоплови нису успевали да пронађу мете на Косову, а ваздухоплови не могу да слете с бомбама, америчке бомбе вредне милионе долара завршиле су у Јадранском мору или на напуштеним брдима.
Извор: Д.К./Express
