Док Кина и Русија учвршћују своју економску и политичку алијансу, САД губи историјску шансу да се придружи мултилатералном свету, држећи се војне империје, тврди Пепе Ескобар.
Требало би до сада да знамо да је центар велике игре 21. века низ битки између Сједињених Држава и партнерства Русије и Кине.
Чак и америчка Национална стратегија одбране каже: “Централни изазов за просперитет и сигурност САД је поновно појављивање дугорочне, стратешке конкуренције … ревизионистичких сила.”
Недавно објављена оцена о америчким одбрамбеним импликацијама кинеске глобалне експанзије такође тако каже.
Сукоб ће створити појаву могућег новог, пост-идеолошког, стратешког светског поретка усред изузетно нестабилне непредвидљивости у којој је мир рат, а несрећа може изазвати нуклеарни сукоб, анализира Пепе Ескобар за руссиаинсидер
САД против Русије и Кине ће и даље изазивати опсесију Запада у порицању “иллиберализма”, застрашујућа, реторичка вежба која изједначава руску демократију с кинеском једнопартијском влашћу, иранском демо-теократијом и нео-османским оживљавањем Турске.
Небитно је што је руска економија једна десетина кинеске. Од јачања трговине која заобилази амерички долар, до повећања заједничких војних вежби, руско-кинеска симбиоза је спремна да превазиђе политичке и идеолошке афинитете.
Кини је потребно руско знање у војној индустрији. Пекинг ће ово знање претворити у мноштво двоструко корисних, цивилно-војних иновација.
Дуга игра указује да ће Русија и Кина уништити језичке и културне баријере које ће довести до евроазијске интеграције против америчке економске хегемоније иза које стоји војна моћ.
Могло би се рећи да је евроазијски век већ над нама. Ера Запада која обликује свет по својој вољи већ је завршена. Све ово упркос порицању западних елита и узбуркавања против такозваних “морално осуђујућих”, “снага нестабилности” и “егзистенцијалних претњи”.
Стандард Цхартеред, британска компанија за финансијске услуге, користећи комбинацију девизних курсева куповне моћи и раста БДП-а, предвиђа да ће првих пет економија 2030. бити Кина, САД, Индија, Јапан и Русија. Следе Немачка, Индонезија, Бразил, Турска и Велика Британија. Азија ће проширити своју средњу класу пошто се оне полако убијају широм Запада.
Скок на транс-евроазијски брзи воз
Може се рећи да су пекиншке елите фасциниране тиме што се Русија, за мање од две деценије, вратила у статус суперсиле након разарања Јелцинових година.
То се у великој мери десило захваљујући науци и технологији. Најочигледнији пример је неупоредиво, врхунско оружје које је председник Владимир Путин представио у свом говору 1. марта 2018. године.
У пракси, Русија и Кина ће унапређивати усклађивање нових кинеских путева свиле, или иницијативе Белт анд Роад (БРИ), са Руском економском унијом Евроазије (ЕАЕУ).
Постоји велики потенцијал за успостављање транс-евроазијске експресне мреже копнених и поморских коридора до средине наредне деценије, укључујући, на пример, путне и железничке мостове који повезују Кину с Русијом, преко реке Хеилонгјианг.
После озбиљних трилатералних разговора који су прошлог новембра укључивали Русију, Индију и Иран, већа пажња се посвећује Међународном саобраћајном коридору север-југ (ИНСТЦ), дужине 7.200 километара, који се креће дуж морског и железничког правца и који у суштини повезује Индијски океан и Персијски залив преко Ирана и Русије и даље низ пут, у Европу.
Замислите терет који пролази кроз читаву Индију до иранске луке Бандар Абас, а затим копном до Бандар Анзали, иранске луке на Каспијском мору, а затим до руске јужне луке Астракан, а затим до Европе железницом. Са тачке гледишта Њу Делхија, то значи да се трошкови транспорта смањују до 40 процената, а од Мумбаија до Москве стиже за само 20 дана.
У наставку, ИНСТЦ ће се спојити с БРИ – као што је то случај са коридорима под управом Кине, који су повезани с рутом Индија-Иран-Русија у глобалну транспортну мрежу.
Ово се дешава баш када Јапан гледа на Транссибирску железницу – која ће бити надограђена током наредне деценије – у тежњи да побољша своје везе са Русијом, Кином и Корејом. Јапан је сада главни инвеститор у Русији и истовремено веома заинтересован за мировни споразум са Корејом. То би ослободило Токио од великих трошкова за одбрану, условљених правилима Вашингтона. Уз то се могу додати и споразуми о слободној трговини ЕАЕУ-а са АСЕАН-ом.
Нарочито током протекле четири године, Русија је научила како да привуче кинеско богатство и инвестиције, свесна да пекиншки систем масовне производње, производи готово све и зна како да то глобално продаје, док Москва треба да се бори против сваке блокаде Вашингтона .
Хуавеи-Венецуела “Оса зла”
Док је Вашингтон и даље двопартијски затвореник у русофобичној платоновој пећини – где се хладне ратне сенке на зиду узимају као стварност – МАГА (промовисан у Трамповим твитовима – Маке Америца Греат Агаин) пропушта воз за Евроазију.
Хидра са више глава, МАГА, огољена до костију, могла би се прочитати као неидеолошки противотров царског глобалног авантуризма. Трамп, на свој не-стратешки, симболичан начин, предложио је, барем у теорији, повратак друштвеног уговора у САД-у. Уговор МАГА би се теоретски односио на радна места, прилике за мала предузећа, ниске порезе и окончање спољних ратова.
То је носталгија за педесетим и шездесетим годинама пре Вијетнамске кризе и период пре него што је “Маде ин УСА” полако и намерно демолирана. Остао је државни дуг од десетина билиона; квадрилион у дериватима; Дееп Стате који бесно трчи; и велики број страхова од злих Руса, лукавих Кинеза, персијских мула, тројке тираније, Белт анд Роад, Хуаwеи и илегални странци.
Највећи страх је заправо од стратешког изазова Русије и Кине, које траже повратак владавине међународног права.
МАГА би напредовала ако би се прикључила возу за интеграцију Евроазије: више радних места и више пословних могућности уместо више страних ратова. Ипак, МАГА се неће десити – у великој мери зато што је оно што заиста чини Трампа његова политика доминације енергијом, како би се одлучно уплитао у развој Русије и Кине.
Пентагон и “интел заједница” гурнули су Трампову администрацију да крене за Хуавеијем, који је означен као гнездо шпијуна, док је притом вршио притисак на кључне савезнике Немачку, Јапан и Италију. Немачка и Јапан дозвољавају САД да контролишу кључне чворове у екстремитетима Евроазије. Италија је у суштини велика НАТО база.
Америчко министарство правде затражило је прошлог уторка из Канаде изручење финансијског директора компаније Хуавеи Менг из Канаде, додајући да је реч о геополитичкој тактици Трампове администрације.
Додајте томе да Хуавеи – са седиштем у Шенжену у власништву својих радника као акционара – шије Аппле широм Азије и у већини географских ширина широм глобалног југа. Стварна битка је око 5Г, у којој Кина намерава да надјача САД, док унапређује капацитет и квалитет производње.
Дигитална економија у Кини већ је већа од БДП-а Француске или Велике Британије. Базирана је на БАТКС компанијама (Баиду, Алибаба, Тенцент, Xиаоми), Диди (кинески Убер), е-трговински џин ЈД.цом и Хуавеи. Ових Великих Седам су држава унутар цивилизације – екосистем који је сам себе изградио, улажући богатство у велике податке, вештачку интелигенцију (АИ) и интернет. Амерички гиганти – Фацебоок, Инстаграм, Тwиттер и Гоогле – нису присутни на овом огромном тржишту.
Штавише, Хуавеијев софистицирани систем шифровања у телекомуникацијској опреми спречава пресретање од стране НСА. То доприноси његовој екстремној популарности широм глобалног југа, за разлику од електронске шпијунске мреже Фиве Еyес (САД, УК, Канада, Аустралија, Нови Зеланд).
Економски рат против Хуавеија је директно повезан са ширењем БРИ-ја у 70 азијских, европских и афричких нација, што представља мрежу трговине, инвестиција и инфраструктуре у целој Евроазији, која може окренути тренутне геополитичке и гео-економске односе наопако.
Велика евроазија
Шта год Кина урадила неће се променити опсесија Дееп Стате-а о “агресији на наше виталне интересе”, како је наведено у Националној стратегији одбране. Доминантна тема Пентагона у наредним годинама биће Кина “која намерава да краткорочно наметне своју хегемонију у индо-пацифичком региону, и ухвати Сједињене Државе изван страже како би постигла будућу глобалну надмоћ.” Ово је помешано са уверењем да Русија жели да “сломи НАТО” и “саботира демократски процес на Криму и источној Украјини”.
Током мојих недавних путовања северним делом Кинеско-пакистанског економског коридора (ЦПЕЦ), још једном сам видео како Кина унапређује аутопутеве, гради бране, железнице и мостове који су корисни не само за сопствену економску експанзију већ и за развој њених суседа. Упоредите то са ратовима у САД-у – као у Ираку и Либији – где су бране, железнице и мостови уништени.
Руска дипломатија се своди само на победу у Новом хладном рату – коју је дијагностиковао проф. Стивен Коен у својој последњој књизи, Рат са Русијом: од Путина и Украјине до Трампа и Русије.
Москва комбинује озбиљна упозорења са различитим стратегијама, као што је обнављање гасовода Јужни ток, како би се Европа снабдевала као продужетак турског тока, након што се Трампова администрација такође жестоко противила гасоводу Северни ток 2 уводећи санкције Русији. У међувремену, Москва појачава извоз енергије у Кину.
Напредак иницијативе Белт анд Роад је повезан са руском безбедношћу и извозом енергије, укључујући северну морску руту, као алтернативни будући транспортни коридор за Централну Азију. Русија тада ступа као највећа гаранција безбедности за евроазијску трговину и економску интеграцију.
Прошлог месеца сам у Москви дискутовао о Великој Евроазији – која је сада успостављена као свеобухватни концепт руске спољне политике – са врхунским руским аналитичарима. Рекли су ми да је Путин на броду. Недавно је говорио о Евроазији као “не о шаховској плочи или геополитичком игралишту, већ о нашој мирној и просперитетној кући”.
Непотребно је рећи да су амерички истраживачки центри одбацили ту идеју као „неуспешну“. Они игноришу Проф. Сергеј Караганова, који је већ средином 2017. тврдио да Велика Евроазија може послужити као платформа за “трилатерални дијалог о глобалним проблемима и међународној стратешкој стабилности између Русије, Сједињених Држава и Кине”.
Колико год то Белтвеј порицао, “центар гравитације глобалне трговине сада се креће од отвореног мора према огромној континенталној унутрашњости Евроазије.”
Пекинг заобилази долар
Пекинг схвата да не може испунити своје геоекономске циљеве у области енергије, безбедности и трговине без заобилажења америчког долара.
Према ММФ-у, 62 процента глобалних резерви централне банке и даље је држано у америчким доларима до другог квартала 2018. године. Око 43 одсто међународних трансакција у СВИФТ-у још увек је у америчким доларима. Чак и када је Кина 2018. била највећи појединачни констрибутор раста глобалног БДП-а од 27,2%, јуан и даље чини само 1% међународних плац́ања, а 1,8% свих резервних средстава које држе централне банке.
Потребно је време, али промена је на путу. Кинеска прекогранична платна мрежа за трансакције јуана покренута је пре мање од четири године. Интеграција између руског платног система Мир и кинеске Унион Паy изгледа неизбежно.
Збогом Кисинџеру и Бжежинском
Русија и Кина развијају последњу ноћну мору бивших шамана америчке спољне политике, Хенрија Кисинџера и покојног Збигњева Бжежинског.
Још 1972. године Кисинџер је био мозак операције – уз логистичку помоћ Пакистана – Никсоновог тренутка у Кини. То је био класичан потез ,,завади па владај”, раздвајајући Кину од СССР-а. Пре две године, пре Трампове инаугурације, савет др К-а, који је одржан на састанцима Трамповог торња, састојао се од модификоване изреке ,,завади па владај”: завођења Русије да задржи Кину.
Кисинџерова доктрина каже да су, геополитички, САД само „острво на обалама велике евроазијске земље. Доминација “једне силе, било које од две главне евроазијске сфере – Европе или Азије – остаје добра дефиниција стратешке опасности за Америку, хладни рат или нехладни рат”, каже Кисинџер. “Јер би таква групација имала капацитет да економски и војно надмаши Америку.”
Збигњева доктрина се одвијала на сличан начин. Циљеви су били спречавање тајних договора и одржавање сигурности међу вазалима ЕУ-НАТО; чувати варваре (а.к.а. Руси и савезници) од окупљања; пре свега спречити појаву непријатељске коалиције (као у данашњем руско-кинеском савезу) способне да изазове америчку хегемонију; и потчинити Немачку, Русију, Јапан, Иран и Кину на трајни систем ,,завади па владај”.
Одатле очајање тренутне Националне стратегије безбедности, која предвиђа да ц́е Кинеска држава заменити САД “у постизању глобалне надмоц́и у будуц́ности”, кроз надконтинентални домет БРИ-а.
“Политика” за супротстављање таквим “претњама” су санкције, санкције и још једностраније санкције, заједно са поплавом апсурдних вести који се шире преко Белтваја – као што је то да Русија помаже и подржава поновно освајање арапског света од стране Персије. Такође и то да ће Пекинг одбацити “тигра од папира” “Маде ин Цхина 2025” план за велику надоградњу у глобалној, високотехнолошкој производњи само зато што Трамп то мрзи.
Амерички извештај је у праву, као што је то случај са убрзањем БРИ пројеката од стране Пекинга; као модификована Сун Цу тактика коју је развио председник Си Ђинпинг.
На Шангри-Ла дијалогу у Сингапуру у јуну 2016. године, професор Ксианг Ланксин, директор Центра за истраживање једног појаса и једног пута у Кинеском националном институту за међународну размену и правосудну сарадњу, дефинисао је БРИ као пут ка „пост-вестфалском свету“ Путовање тек почиње; на располагању је нова геополитичка и економска ера.
А САД су остављене позади, на станици.
Извор: Wебтрибуне.рс
