Заједничка француско-немачка декларација, коју су Париз и Берлин усугласили на самом крају 2018. године, осуђује Русију и хитно од Москве тражи пуштање на слободу украјинских морнара који су ухапшени након такозваног инцидента у Керчком теснацу у новембру, када су се три украјинска војна брода кроз руски акваториј покушала пробити до Азовског мора.
Москва је одговорила једнако јасно и кратким саопштењем одбацила све француско-немачке претензије. Француско-немачка мотивација у провоцирању Русије нимало није јасна.
Можда је све само сплет околности. У Берлину и Паризу су фрустрирани чињеницом да 2018. завршава с Москвом која је присутна у Украјини, заправо подељеној земљи с две одвојене нације, као и са Донбасом под заштитом Москве. Украјина је неповратно изгубила и Крим. Укратко, државни удар из фебруара 2014. у Кијеву се за западне силе показао катастрофалним, јер су добиле остатке онога што су намеравале узети. Москва је добила најбоље делове, укључујући Крим.
Успут, Москва је 28. децембра саопштила да је завршила изградњу 60 километара дуге ограде на граници Крима с Украјином. С друге стране, Запад је оптерећен остатком Украјине, за коју је политички, војно и финансијски дугорочно одговоран.
У геополитичком смислу, напетости Запада с Русијом постале су безнадежно компликоване, а Црно море је посебно спорно подручје. У ери Барака Обаме, преврат 2014. могао је имати већу логику, јер је свргавање владе у Украјини био кључни тренутак у постхладноратовској политици великих западних сила, којим се учврстило трансатлантско вођство Сједињених Држава а НАТО пакт је кренуо новим курсом против Русије коју отворено назива “непријатељском земљом”.
Из перспективе Америке, криминални и дипломатски напади на Москву из Европе и потицање уласка Украјине у западни савез је био велики корак напред у америчкој стратегији заокруживања Русије.
Међутим, Обамини планови нису успели. Наравно, руска интервенција у Сирији у септембру 2015. делом би се могла приписати напетостима Москве са Западом, иако Кремљ верује да би мањак војне подршке у Сирији угрозио и веројатно окончао руску војну присуство на Медитерану.
С друге стране, Русија је преокренула ток сиријског сукоба, истерала Турску из западног табора, створила прави савез с Ираном и успоставила сталну политичку и војну назочност на Блиском истоку. Још важније,Хилари Клинтон није победила на америчким председничким изборима 2016. године, чиме се Обамин план у Украјини завршио логично – руским ограничењем.
С друге стране, Доналд Трамп уопште није заинтересован за спровођење усклађене западне стратегије у Украјини и чак је спреман одустати од ње, ако се не узму у обзир искључиво амерички интереси у Украјини. Дакле, упркос тајној осовини која је посебно активна била између Пентагона под вођством Џејмса Матиса и екстремиста у Европи, Трамп је био незаинтересован за претварање Украјине у пат-позицију против Русије. Трампова подршка Кијеву је протекле две године била далеко од оптималног минимума. За Еуропску унију и режим у Кијеву, наравно.
Теоретски, протеривање Матиза деморалисаће ће непопустљиве европске савезнике Сједињених Држава. Њихов осећај рањивости у односу на све виталнију Русију само је у порасту. Осим тога, Трампова објава о повлачењу из Сирије такође их је запањила, јер се боје победе Русије у маратонској трци.
За Немачку и Француску је ово тешка ситуација, јер ће повлачење Сједињених Држава из Сирије открити њихову тајну војну интервенцију у арапској земљи, коју су и европске силе спровеле у арапској земљи без икаквог мандата Уједињених народа, и без међународно-правног легитимитета. Све то су европске земље чиниле скривајући се иза 2000 америчких војника, чак и ако је било доказа о назнакама француских специјалних снага на северу Сирије.
Иронично, али постоји опасност да без руске заштите Берлин и Париз не успеју прикрити ратне злочине које су починиле немачке и француске снаге у Сирији. Све зависи од Русије и ускоро може бити откривено, што ће узроковати огромне штете њиховом имиџу који је тако пажљиво грађен и представљан као модел међународног либералног поретка.
Извештаји у руској штампи указују на то да Москва може разоткрити немачке и француске ратне злочине у Сирији. Стога се заједничка француско-немачка декларација, коју смо споменули на почетку текста, може тумачити у позадини преокрета у односима Русије с Европом. Оно што компликује ствари је и немачка политика у превирању.
Украјина је, без сумње, тамна мрља у спољној политици Ангеле Меркел, јер је немачка канцеларка била особно задужена за свргавање владе у Кијеву 2014. Али гвоздена канцеларка данас немоћно посматра даљње пропадање Украјине.
С обзиром на Русију, које опције Паризу и Берлину остају у Украјини? Бројне грешке у раду с Трампом су озбиљно ослабиле њихову способност да се носе с руским препородом. Даље, француско-немачка машинерија у европском сценарију мора живети и након Ангеле Меркел. Иако је Француска кључна сила унутар ЕУ, француски председник Емануел Макрон је све само не уверљив европски лидер. Парадоксално, санкције против Русије ускратиле су европским силама способност да користе свој утицај на Москву.
Русија је преживела санкције. Према саопштењу руског министра енергетике Александра Новака, Москва је у посљедње две године зарадила додатних 100 милијарди долара захваљујући формату ОПЕЦ+.
С друге стране, успех “мочваре” у Wашингтону у блокирању Трампових планова за побољшање односа с Русијом само је довео до колапса руско-америчких односа. Чини се невероватним да ће Трамп у наредне две године председничког мандата умањити ове напетости. Осим тога, ако Трампова администрација настави с политиком неприхватања нуклеарног споразума с Ираном, озбиљан ударац ће претрпети европска сигурност, а не САД.
Све у свему, док се ближи 30. годишњица рушења Берлинског зида, чини се да победници и губитници Хладног рата тек требају бити проглашени.
Извор: logicno.com
