Док Путин поново шета Београдом, Вашингтон би требало добро да размисли о поправљању односа са стратешки најважнијом државом Балкана.
Посета Владимира Путина Београду дана 17. јануара намеће интересантно питање – да ли Кина и Русија успевају да направе продор у Србију услед немара Вашингтона?
Бројеви говоре сами за себе. Последњи амерички председник који је посетио Београд био је Џими Картер 1980. Са друге стране, Владимиру Путину је ово четврто путовање у Србију откако је дошао на власт 2000. године (додајмо да је и Дмитриј Медведев је имао званичну посету Београду 2009. године, за време трајања његовог председничког мандата). Штавише, Путин се састао са актуелним српским председником, Александром Вучићем, бар 14 пута.
А Руси нису усамљени у значају који придају Београду током протеклих година. Кинески председник Си Ђинпинг је имао званичну посету Србији 2014, а у плану је још једна посета касније ове године. Све у свему, Ђинпинг је од 2014. имао пет званичних билатералних сусрета са српским колегом. Насупрот ономе што раде Кинези и Руси, председници Сједињених Држава и Србије (или њене претходнице, Савезне Републике Југославије) никада се нису састали.
УЗРОЦИ ДРУГАЧИЈЕГ ПРИСТУПА
Неколико фактора објашњава ову разлику у приступу који водеће силе имају према Србији. Пре свега, добар део америчке политике према Балкану је наслеђе деведесетих у којим су руководиоци, попут председника Била Клинтона и потпредседника Ала Гора, одлучили да подрже „муслиманску ствар“ на Балкану како би поправили углед Америке у муслиманском свету.
Нажалост, терористички напади од 11. септембра 2001. – у којим су неколицина организационих, финансијских и оперативних извршилаца били ветерани босанског џихада – открили су интелектуалну површност и мањкавост таквих наивних уверења. Штавише, од 1990-их до данас, анализе јавног мњења широм арапског/муслиманског света упорно показују огромно негодовање према Сједињеним Државама, упркос америчким војним интервенцијама на Балкану.
Други разлог због ког су креатори политике у Пекингу и Москви били заузети обилажењем Београда је то што умеју да гледају на мапу. Најважнији копнени и обалски транспортни коридори између Западне Европе и Источног Медитерана, и између Балтичког и Егејског мора, пролазе кроз Србију. Кинези дефинитивно схватају ово, што показује и економска вредност њихових инвестиција у ову земљу која се сада приближава цифри од 10 милијарди долара.
Америчка балканска политика се, насупрот томе, у протекле две деценије усредсредила на Босну и Косово, које су у контексту географског положаја и имовине од секундарног стратешког значаја, а повремено и на Македонију и Црну Гору – пре свега у циљу промоције НАТО интеграција.
УОЧИТИ ПРОМЕНЕ
Треће, изгледа да спољнополитички естаблишмент из Вашингтона није спреман да увиди колико се свет променио у протекле две деценије. Сједињене Државе више нису (ако су икада и биле) оно што је Медлин Олбрајт називала „незамењивом нацијом“, па у мултиполарном свету данашњице мале државе имају политичке, економске и стратешке опције. Другим речима, и природа и међународна политика не трпе вакуум, па уколико Вашингтон одабере да се не бави неком земљом, друге државе су спремне да ушетају као партнери и инвеститори.
Посматрано са ове тачке гледишта, тешко је схватити како то бенигно (или малигно) запостављање Београда од ког Вашингтон пати помаже америчким спољнополитичким интересима. Како је председник Барак Обама једном истакао, „смешно“ је веровати да „неразговарање са другим земљама за њих представља казну“. Испада да док је председник Обама био спреман да пружи руку деценијама старим америчким противницима као што су Куба и Вијетнам, а председник Трамп био вољан да се састане са Ким Џонг Уном, четврт века након ратова из деведесетих Вашингтон и даље преферира да званичнике из Београда држи даље од себе.
У овоме, наравно, нема стратешке логике, али показује у којој мери је америчка балканска политика остала талац посебних интереса и етничких лобија који верују да извлаче корист од стварања што већег јаза између Вашингтона и Београда. Таква кратковидост прети да угрози прогрес који је већ постигнут у односима између Вашингтона и Београда. Упадљив пример тога је учестало медијско приказивање Србије као „руске испоставе на Балкану“, иако реалност говори о нечему прилично другачијем.
СРБИЈА ПОКАЗУЈЕ ДОБРУ ВОЉУ
Да размотримо, на пример, однос Србије са НАТО-ом. Србија је члан НАТО програма Партнерство за мир, а склопила је и Споразум о статусу снага (СОФА) са Алијансом. Како је то војни аналитичар Џон Капело приметио, „односи Србије са евроатлантским савезом никада нису били јачи“.
Слично томе, током посете Београду априла 2017, покојни сенатор Џон Мекејн је оценио да су Сједињене Државе најважнији одбрамбени партнер Србије, при чему две земље имају преко 90 здружених војних вежби годишње. Што је посебно интересантно, НАТО канцеларија за везу у Београду се налази у згради српског Министарства одбране, свега један спрат испод канцеларије самог министра одбране. Слично је и поводом ставова Србије према ЕУ. Актуелна српска премијерка, Ана Брнабић (која је читаву деценију радила за УСАИД) је јавно саопштила да уколико дође до избора између Русије и ЕУ – Србија ће одабрати ЕУ.
Нажалост, у контексту Европе која се рапидно мења, питање је колико дуго ће такве политике и односи моћи да се одрже, а нарочито да ли ће Србија икада бити примљена у ЕУ. Тај догађај се пројектује за најмање десет до петнаест година од данас, а Вашингтон преферира да игнорише ову земљу, осим када јој намеће казнене мере.
Имајући у виду скорашње потезе других великих сила, озбиљно рекалибрирање стања и трајекторије односа између Вашингтона и Београда је преко потребно. Тешко је видети шта Сједињене Државе добијају уступањем стратешког и политичког игралишта Србије Пекингу и Москви. Ако се стабилност Балкана схвата као нешто више од пуког испуњавања листе жеља локалних сателита Вашингтона, онда је неопходан шири приступ у бављењу регионом.
Док Путин поново шета Београдом, амерички креатори политике би требали добро да размисле о поправљању односа са стратешки најважнијом државом Балкана.
Гордон Бардош ( Тхе Натионал Интерест)
Гордон Н. Бардош је председник СЕЕРЕЦОН-а, фирме за стратешко консултовање и аналитику политичких ризика, специјализовану за Југоисточну Европу
Превео Војислав Гавриловић
Извор: Стандард.рс
