Ударну вест је објавио амерички медиј Тхе Wалл Стреет Јоунал, који пише о тајном бунту у редовима НАТО савеза.
Све се догодило прошли месец, пише прекјуче WСЈ (Тхе Wалл Стреет Јоунал), када је мађарском премијеру Виктору Орбану лично дошао амерички амбасадор у Будимпешти и од њега затражио притисак (WСЈ дословно користи израз „притисак“) с циљем „смањења утицаја Москве и Пекинга у Европи“, као и јачање потпоре Украјини у њеном наставку супростављања Русији.
Орбан је одбацио обе идеје. Он има и државничку одлучност и аргументе на својој страни: Мађарска је верна савезница у НАТО-у, која шаље своје војнике где треба (укључујући и у зону Балтика, Русији „под нос“), али разрушити односе с Русијом и Кином по налогу Вашингтона она не жели.
Орбан хоће да одржава послове с Москвом и да учествује у европским пројектима Кине. Зато је он директно одговорио америчком амбасадору, рекавши, како жели своју земљу на спољнополитичком плану да учини „неутралном, као Аустрија“. Тиме постоји „опасност да дугогодишња америчка савезница излети из америчке орбите“.
WСЈ пише како мађарски премијер позива кинеске инвестиције у информацијску инфраструктуру земље. Осим тога, због смањења могућности да се мађарска национална мањина у Украјини (у Закарпатју) школује на мађарском језику, Орбан се противи преговорима НАТО-Украјина на министарском нивоу.
Ако овој вести придодамо и недавни отворени противкинески говор Џорџа Сороша на Светском економском форуму у швајцарском Давосу, постаје јасно како су Сједињене Државе потпуно отворено покренуле, осим већ „уобичајене“ протурске, и ону противкинеску кампању.
Овде треба придодати и јучерашње речи шпанског министра спољних послова Алфонса Дастиса, изречене на пријему шпанских дипломата пред краљем те земље Филипом ВИ., како је на делу „трансатлантски развод“ (хттпс://www.абц.ес/еспана/цаса-реал/абци-дипломатицос-дефендереис-нуестра-демоцрациа-тодо-мундо-201901281313_нотициа.хтмл).
Америчка администрација је на спољном плану заиграла никада оштрију „игру“. Може се слободно рећи да је Вашингтон кренуо на све или ништа у покушају очувања своје глобалне доминације од које више нема ништа.
У ту је опасну „игру“ ових дана укључио и Венецуелу, желећи, и успевајући још једном додатно да поларизује свет и при том да уништи и оно мало међународног права које је преостало, макар оно било и само декларативног карактера. Све изнова почиње да се своди на позицију силе, како је то било од варварских времена.
Али не треба се плашити да ће Американци војно напасти на своје глобалне супранике или себи непокорене земље. Треба се бојати кукавичког става државника оних земаља (укључујући пре свега европских), које због тога могу послужити као „продужена рука“ Вашингтона за његове опасне ратове и његове интересе.
Орбан је, хтео то неко да призна или не, показао како се том злу треба супроставити. А коме се ратује нека то чини сам, а не да друге у њега тера подмуклим дипломатским притисцима.
Зато ће бити занимљиво чекати амерички одговор Орбану. Он сигурно неће бити јавно објављјен али уопште не треба искључити ни покушај његове унутрашње дестабилизације. Па Орбан је отерао тог истог Сороша (који сада „дува“ у Трампову противкинеску трубу), чиме се замерио и либералима унутар Брисела и Европске уније у целини.
С једне стране и Брисел би се радо решио неугодног „самосталног играча“, који не игра по њиховим правилима, али, с друге стране, овакав Орбанов одлучан иступ против америчких тежњи за радикализацијом стања на европском тлу додатним подизањем тензија против Русије и Кине Бриселу итекако одговара.
Европским политичарима се ипак не ратује, а њихова историјска сећања о трагичним збивањима на Старом континенту још су сигурно врло жива. Ова ситуација је по Вашингтон још више неугодна јер је Мађарска важна чланица Вишеградске групе држава, преко које он настоји да испројектује своје интересе унутар ЕУ, пре свега у њеном „старом“ – западном крилу.
Занимљиво је да ће се идући месец састанак Вишеградске групе одржати по први пут изван њихове територије, штавише и изван Европе – у Израелу! Оном истом који снажно подупире ту организацију, а истовремено снажно критикује политику ЕУ у односу на себе и палестинско питање.
Осим тога, Израел већ дуже време критикује ЕУ због јачања антисемитизма, али је занимљиво да за такву појаву, која је још далеко израженија него у самој ЕУ, не критикује и једну Украјину.
Дакле, прљаве игре се настављају. Државници у свему овоме морају пронаћи мудрости и храбрости, и знати да заузму примарно за властите националне интересе, а тек онда за оне заједничке. Јер тако раде сви.
Извор: Зоран Метер/geopolitika.news
