Борис Малагурски, српско-канадски филмски продуцент, режисер, писац, политички коментатор, телевизијски водитељ и активиста, познат по серијалу документарних филмова под насловом Тежина ланаца, објавио је на свом Фејсбук профилу потресну причу о бившем српском борцу, који четири пута рањаван у ратовима на просотру бивше СФРЈ, остао без ноге и сам живи у неимаштини.
Његову причу преносимо у целости:
Прича извесног Марјана о свом пријатељу Борку, који је ратни инвалид, ових дана дотакла је и расплакала многе Србе који су је прочитали:
“У 6:10 стигне ми СМС од мог пријатеља Борка са непознатог броја јер нема кредита на свом:
– Брате мој, знам да си и ти у проблемима али молим те ако можеш купи ми 1 хлеб и јогурт и донеси ми, већ други дан немам ни за хлеб, нити једем. Борко.
Борко је 1973. годиште рођен у Београду, завршио војну гимназију 1992. и био распоређен прво у Нишу у војној полицији, а затим у Лесковцу. Отац му је умро када је имао 11 година, од можданог удара на радном месту. Подигла га је мајка. Ретко поштен и добар човек. И дан данас.
Priča izvesnog Marjana o svom prijatelju Borku, koji je ratni invalid, ovih dana dotakla je i rasplakala mnoge Srbe koji…
Posted by Boris Malagurski on Tuesday, January 29, 2019
Учествовао је у ратовима деведесетих на нашим просторима, 1995. је рањен у десну ногу од стране снајперисте. Отац је двоје деце, Марка и Милице.
1998. добија прекоманду на Косово и Метохију, међутим то је период којег се нерадо сећа. Можда зато што тада бива и други пут рањен. Погођен је у стару рану на десној нози и у десну страну грудног коша.
И то он јуначки подноси у ВМЦ у Нишу. Излази са клинике у децембру 1998. Само 7 дана је био на поштеди кући и прославио Нову годину са породицом. Баш на Божић 1999. по њега долази патрола и уручује му наређење да одмах дође у Генералштаб да му се одреди нови ратни распоред.
Почетком марта 1999, НАТО агресија затиче Борка у Гњилану, где 28. марта Борка погађа гелер у главу. Наредна 22 дана овај храбри српски борац проводи у коми.
Завршава се рат, Борко неспособан за службу, води борбу за инвалидску пензију. Једва му одобре. Пензија минимална, 16.000 динара. Након тога Борков живот почиње да тече нормалним током све до 2007. године када му установљавањ на десној нози један облик карцинома и веома брзо му одстрањују десну ногу до кука. Остаје 100% инвалид.
У кући катастрофа, деца још мала, примања мала, он неспособан да помогне, борба,
Борко сам живи, рањаван 4 пута, без ноге у колицима. Поносан и храбар и племенит.
Нама, осталима, који ово читамо остаје само да се запитамо како је могуће да човек који је све дао за државу и породицу у оваквој ситуацији буде остављен сам.
Међутим, у коментарима испод овог текста јавио се Марјан који тврди да је Борко збринут у Сланкамену и да не треба да уплаћују новац.
„Људи, немојте уплаћивати новац. Борко се преселио у Сланкамен и тамо о њему брине његов син. Сада има инвалиднину око 40.00 динара и још неке додатке. Замолићу Малагурског да не учествује у овоме“.
На што су му други фејсбуовци одговорили: Драго нам је да сада боље живи.
Извор: Курир
