Тај 25. јануар 1995. био је најопаснији тренутак атомског доба, јер су руски генерали били у највишем степену приправности, све је било у последњој фази узбуне пред полетање и испаљивање носача нуклеарног оружја
Видели смо црну кофер-торбу у рукама једног члана руске делегације током посете Владимира Путина Београду. У коферу је специјални радио-уређај помоћу којег је Путин у контакту са специјалном командом руских стратешких нуклеарних снага, односно са „Ставком“, врховном командом руских оружаних снага која се налази у подземном комплексу североисточно од Москве, пише Мирослав Лазански, чију колумну за Политика.рс преносимо у целости:
Дању и ноћу светлуцају екрани у просторијама 300 метара испод земље. Дежурна смена пажљиво прати све што се догађа на земљи, на мору, под водом, у ваздуху и у космосу. То је „Мртва рука“ руског генералштаба, систем који обезбеђује руски нуклеарни одговор чак и у случају да Москва нестане у атомском удару.
Ако би, дакле, Амери први лансирали атомске бојеве главе на Русију и уколико би површински детектори регистровали нуклеарни удар по Москви, или ако би дошло до прекида везе са генералштабом, „Мртва рука“ би послала сигнале ниске фреквенције до специјалних ракета које би надлетеле све руске силосе с интерконтиненталним пројектилима емитујући сигнале за масовни атомски удар на САД. Наиме, Руси су систем активирања ракета с атомским главама више ослонили на технику, Амери на одлуке људи.
Kада је у зору 25. јануара 1995. са северозападне обале једног малог норвешког острва узлетела норвешко-америчка ракета „блек-12“ ради проучавања поларне светлости, пројектил је одмах уочен на руском радару за рано упозорење. Норвешка ракета имала је радарски одраз потпуно исти као и амерички балистички пројектил типа „трајдент“, који се испаљује са атомских подморница. Осим тога, ракета је долазила из подручја где иначе врло често залазе америчке стратешке нуклеарне подморнице класе „охајо“.
Дакле, у зору 25. јануара 1995. у руској електронској команди и контролној мрежи „Kазбек“ проглашен је највећи степен узбуне. Генерал у дежурној смени добио је информацију од оператора са специјалног терминала за обавештавање „Kрокуса“, проследио ју је „Kавказу“, комплексној мрежи каблова, релеја и сателита, која чини језгро руске команде, комуникације и контроле.
Генерал, шеф дежурне смене је у тренутку закључио да је лансирана једна ракета, вероватно носач огромне електромагнетне експлозије са циљем да се руски командни и комуникациони систем избаци из употребе као увертира за други масовни амерички нуклеарни напад. Односно, када дође до експлозије атомске бомбе на одређеној висини ствара се и феномен ЕМП – сви електронски уређаји на одређеној удаљености избачени су из употребе.
То је један од разлога зашто је Москва против америчког ракетног штита у Пољској и Румунији. Једна ракетица лансирана из Румуније, или из Пољске, са ефектом ЕМП претња је систему одбране Русије. Генерал у дежурној смени одмах је објавио узбуну у све три „лопте“ у руском систему одбране: код тадашњег председника Бориса Јељцина, код министра одбране генерала Павела Грачова и код начелника Генералштаба генерала Михаила Kолесњикова.
„Лопте“ су црни коферчићи са специјалним радио-уређајима и шифрама за нуклеарни напад и стално су у близини носилаца те три функције. Kада је председник Владимир Путин био у октобру 2014. у Београду, у време његовог боравка у Палати „Србија“ један млади руски генерал био је све време присутан, на десетак метара од руског председника.
Дискретно је стајао уза зид у холу, црно коферче је било одмах уз њега, а ту су била још двојица руских официра, ваљда ради „маскировке“. Прошао сам поред, бацио поглед на црно коферче и генерала, насмешио се као знам ја шта је у коферчету. Одговор је био само узвратни ледени поглед. Служба је служба, са коферчетом нема шале.
Дакле, када је Јељцин у зору 25. јануара 1995. обавештен о лансирању америчке ракете, он је одмах активирао коферче и одобрио сигнал руским стратешким нуклеарним снагама за фазу непосредно пред лансирање пројектила. Ипак, руски генерали су још једном проверили путању пројектила који је полетео из подручја норвешког острва и установили да је 24 секунде после испаљивања четврти степен ракете кренуо у свемир под правим углом, што није карактеристика подморничке ракете „трајдент“ и није путања за балистички ракетни удар на Русију. После још једне провере стање узбуне је поништено.
Kасније у Москви, у Министарству спољних послова пронађена је норвешка нота од 21. децембра 1994. у којој Норвешка обавештава Русију да ће 25. јануара 1995. извршити лансирање истраживачког пројектила. До тог дана Норвешка је лансирала у свемир 607 научних ракета, али је њена нота о лансирању 608. ракете остала у фиоци стола неког бирократе у Министарству спољних послова Русије.
Дакле, пре тачно 24 године свет је имао најопаснију атомску кризу још од кубанске кризе 1962. године. Тај 25. јануар 1995. био је најопаснији тренутак атомског доба, јер су руски генерали били у највишем степену приправности, све стратешке јединице руских оружаних снага, атомске подморнице, копнени интерконтинентални пројектили, стратешки бомбардери, све је било у последњој фази узбуне пред полетање и испаљивање носача нуклеарног оружја.
А између Москве и Вашингтона није било тада никакве политичке кризе, што је у Kремљу појачало утисак да је можда реч о изненадном америчком удару…
Извор: Srbija Danas/Politika.rs
