Некадашњи потпредседник Владе Србије и шеф посланичке групе ДОС у Скупштини Србије Чедомир Јовановић испричао је у једном интервјуу све детаље о побуни ЈСО, разговорима са Слободаном Милошевићем оне ноћи када је ухапшен, о томе како је и зашто Легија плакао пред њим….
О ПОБУНИ ЦРВЕНИХ БЕРЕТКИ
Душан Спасојевић заједно са Легијом командује побуном. Он телефоном поручује – Нема сада, идемо до краја.
То је био покушај да се сруши влада Зорана Ђинђића неким другим средствима кад то већ није могло политички. Коштуница је пре тога покушао политички, изгубио је већину у нашој коалицији, изгубио је већину у парламенту… И шта тражи Коштуница. Коштуница тражи закон о Хагу који ми не можемо да донесемо. А шта тражи ЈСО? Траже Закон о сарадњи са Хагом јер им смета како су ангажовани у хапшењу неких оптуженика. А није им сметало кад су убили стамболића и кад су га бацили у креч.
Они су извршили атентат на Вука Драшковића на Ибарској и у Будви. Они су побили ко зна колико света и овде у Србији и ван Србије. Шта траже још… Траже оставку Душана Михајловића и врха ДБ. Јел то тражио неко пре њих? Тражио је Коштуница. Ко их подржава у томе? Подржава их Коштуница, Шешељ, Социјалисти…
То је био покушај државног удара који није реализован из једног јединог разлога јер је Легија кукавица и слабић и што је калкулисао. Није нас познавао и није знао да ми не прамимо компромис.
Моја и Зоранова дужност је била да одемо у Кулу.
О ДЕШАВАЊИМА У КУЛИ
Они су раздвојили Душана Михајловића и мене. Као што су учинили претходно са мном и са Зораном. Ја сам дошао у Кулу са Зораном а онда су нас раздвојили. И Зорану су рекли – Види ми ћемо са тобом лако да се договоримо него нам Чеда прави проблем.
Зоран ми је после тога завринуто рекао – Морамо да припазимо, они су те таргетирали.
Када су Душана Михајловића одвели од мене, рекли су му да је он сад мање више одговоранм ако се деси крвопролиће јер он мора да поднесе оставку. А ако не подснесе оставку пашће српска крв, кренуће брат на брата и све те њихове патетичне глупости.
И Душан је рекао – Добро, у реду…
Чак су и новинаре позвали нама иза леђа јер су изрежирали да целу представу да министар полиције клекне и пред њима и новинарима прочита текст своје оставке. Кад се састанак завршио он је отишао у једну канцеларију да пише оставку. Ја сам га видео како у канцеларији пише а како Легија стоји преко пута њега.
Упитао сам га шта то ради а он ми каже како пише оставку.
– Коме ти пишеш оставку? Коме је подносиш?, упитао сам га.
Узео сам затим папир и поцепао га.
– Нису те они поставили за министра полиције. Знаш ко те поставио за министра. Па иди то и реци њему а ја сам те у Скупштини изабрао па ћемо ми да одлучимо да ли ћеш да подносиш оставку.
Легија је онда почео да плаче и пао је на колена. Иначе он је склон тим театралним гестовима. Мени су људи причали како је он данима плакао у кући Милије Бабовића, кога је отео. Седео је у кући поред његових ћерки, његове жене и ронио сузе.
Е тако је плакао и у Кули. Пао је на колена и почео да рида па се зацени и само прича – Нисам хтео да се овако заврши…
– Ајде доста тог глупог позоришта, рекао сам Легији.
– Ево ако треба ја ћу сада прст да одсечем ако треба.
– Ма одсеци руку, уби се, помози свима…
Е онда је реаговао Звездан Јовановић који се однекуд појавио… И он је чак кренуо пиштољем на мене.
ПРОСЛАВА У КУЛИ
Осим што можете да видите моју или Живковићеву фотографију у Кули на тргу ничију другу не можете да видите. То није имало никакве везе са свим тим што се провлачи по штампи.
Тада је Кула више од две недеље практично живела у ненормалним условима. То је било једно уништено место.
МУП је заједно са општином Кула решио да се на неки начин реваншира људима у том месту и организовали су Бајагин концерт за све људе у Кули који су прошли кроз тај пакао побуне ЈСО.
После тога је Душан Михајловић је повео новинаре да виде та јавни део касарне да би се видело да је Влада Србије заиста преузела контролу.
Зоран Ђинђић је отишао на славу ЈСО, пошто су они православци и не убијају кад посте. Било је доста мучно. Он је заједно са собом повео и Луку. То вам говори о некој врсти немоћи карактеристичној за нас. То је био једини начин да минимализује претњу која је постојала. Он је тим гестом показао добру вољу да са том јединицом има какав такав добар однос. То је његов први и једини одлазак у Кулу.
Тај одлазак сам запамтио по једном морбидном детаљу. Пошто ми је Зоран описивао какав су циркус они тамо направили… Рекао ми је – Замисли, искочили су са неким чаршавом , развукли га а онда је један извадио неки онај бацач и пуцао кроз тај чаршав.
Када је у Сабљи распетљаван читав тај период пре 12. марта онда се дошло до тог детаља да су покушали атентат на Бегаљичком брду али да нису пуцали јер су у последњем тренутку као схватили да је са Зораном у колима његова породица. Али је заправо после други сведок сарадник рекао да нису пуцали зољом јер је Зоран много брзо ишао.
Испоставило се да је онај човек који је пуцао у чаршав требало да пуца у Зорана. То је била симболична опомена.
КАКО САМ УПОЗНАО ЛЕГИЈУ
Легија се појавио у Скупштини града 5. октобра. тада сам га ја упознао а претходне вечери га је видео Зоран у Адмирала Гепрата и тада су разговарали. До тог сусрета је дошло уз посредовање разних ликова из полиције.
То је био кратак разговор у коме је Легија рекао да неће да пуца на народ.
КО ЈЕ ЛЕГИЈУ ВОДИО КОД КОШТУНИЦЕ
Два дана након 5. октобра тог поподнева Коштуница полаже заклетву у Сава центру. Тада је пуштена прича да ће ЈСО блокирати Сава центар кад ми будемо у њему. Онда је у међувремену у Скупштину града где је био кризни штаб дошао Легија са својим људима. Рекли су да то неко нешто муља из војске и тражио да се види са Коштуницом. Зоран је онда позвао Коштуницу и то му рекао. Договорено је да се за сат времена организује тај састанак.
Легија је на тај састанак дошао у тренерци. И видим он и његови вуку неку велику слику. И иду код председника државе. Не знам да ли је то била икона. Он је тамо рапортирао, и лупао онај стројев корак и говорио како му се ставља на располагање. А у пратњи Легије је, обучен у шушкавац, био и Душан Спасојевић.
Ми нисмо знали ко је он. Мислим да Србија до 12. марта није знала ко је он.
ДА ЛИ МЕ ЈЕ ТИЈАНИЋ УВЕО У НОВИНАРСТВО?
Ја сам новинарством почео да се бавим у Времену у коме је то била привилегија. Онда се Тијанић појавио у редакцији. И да никог ништа није питао они су рекли – Нисмо знали, то не би нико дозволио, он је то сам нама иза леђа пустио.
Тијанић их је презриво погледао и рекао – Ма ви сте ништа а он је Хегел.
И од тог тренутка сам имао ексклузивно право да кад нешто тако урадим на ТВ Политика. Паралелно сам писао за НИН. Разишли смо се 1994. Није се ништа ружно десило. Тада још није отворено кокетирао са ЈУЛ-ом и СПС-ом.
О ХАПШЕЊУ МИЛОШЕВИЋА
Мислим да Легија и његови нису те ноћи бранили Милошевића него су чекали прилику да Милошевића убију или да то учинимо ми да би онда Србија посртала под једном таквом трагедијом.
Није мене нико послао код Милошевића. Ја сам био шег посланичке групе у Скупштини. То је последњи дан марта, петак је увече и ми морамо да усвојимо буџет до поноћи. Знао сам да се планира хапшење Милошевића. Али одједном док смо у расправи у Скупштини, Шешељ излази за говорницу и пита – Ко су ти са чарапама што киднапују? Дошли су ловци на људске главе?
Све почиње да личи на неку анархију. Ја одлазим у канцеларију. Разговарао сам са Зораном.
– Не хапсим ни ја ни ти. Ваљда могу да ухапсе једног деду који седи у кући, рекао ми је Зоран.
Е онда крећу извештаји репортера око Милошевићеве куче, долазе Милошевићеве присталице. Ја сам онда позвао Душана Михајловића и ми смо се срели. Коштуница се у том тренутку враћа из неког иностранства и каже како је запањен, како је то рушење уставног поретка… Батић није у Србији. Ту је само Душан. Одјеном почиње да се осећа изневереним и нема простора за неку организовану полицијску акцију.
Испоставља се да је у Милошевићевом дворишту неко војно оклопно возило и да је и тамо јединица Гардијске бригаде.
У том лудилу ја сам позвао Банета Ивковића. Он је већ био код куће. Дошао сам до њега.
– Јеси ли са Милошевићем у контакту? питао сам Ивковића.
– Јесам.
– Позови га и реци ми да ово морамо да прекинемо јер ће се ово завршити крвопролићем а ми то не желимо.
Ивковић се спаковао и отишао тамо. Обавио је разговор, позвао ме телефон и рекао ми да председник жели да разговара са мном.
О томе сам обавестио Зорана и замолио га да колико је год то могуће да то што радим остане мимо јавности. Сео сам у кола и отишао у ту кућу. Остао тамо целу ноћ, већи део наредног дана и наредну ноћ сам га одвезао у ЦЗ. Са њим се поздравио тамо и отишао кући.
О РАЗГОВОРИМА СА МИЛОШЕВИЋЕМ
Не знам колико би било ко од нас био нормалан у једној таквој ситуиацији и нема смисла да описујем некога ко је био под тако великим притиском. Милошевић је говорио да ће се убити.
Када сам дошао рекао ми је:
– Баш си млад, много млађи него што сам мислио.
И питао ме је да ли смо открили ко је поставио бомбу под ауто који сам тада возио.
У кући је била Славица Ђукић Дејановић, Синиша Вучинић… Он је плакао у портирници те куће. Милошевић је адаптирао канцеларију у спаваћу собу. Имао је спаваћи кревет у канцеларији.
Мира Марковић се понашала као Мира Марковић. Као неки ратни пироман. Рекла је да сам ја џелат. Али би онда рекла нешто друго. Мислим да није била уравнотежена.
Рекао ми је да му је највећа животна грешка што није признао резултате локалних избора 1996, да су га преварили, да се он тиме није бавио, да су то урадили ови из ЈУЛ.
Али мени је најупечатљивија једна његова констатација да Србију нико не може да превари и да она све зна, али да је потпуно друго питање када ће Србија реаговати. Да ли ће реаговати опдмах или ће те пустити да живиш у илузији да си је преварио па ће ти кад то не очекујеш показати да је ниси преварио.
Гаранције да Милошевић неће бити изручен Хагу потписали су Коштуница, Милутиновић и Зоран. Али текст гаранције по Милошевићевом мишљењу није био довољно прецизан. И Милошевићу и мени је било јасно да је то једна врста часног излаза.
Ја сам му рекао да нећу дозволити насиље али да мора да се ово заврши.
– А шта ће људи о овоме мислити једног дана? Да сам сам ставио омчу око врата?, питао ме је Милошевић.
Иначе Коштуница је преко нашег тадашњег амбасадора у САД Милана Ст. Протића послао писмо да ће Милошевић бити ухапшен.
Е после се правио луд.
Позвао сам Зорана да нађе Коштуницу и да њих двојица потпишу гаранцију. А онда је стигла гаранција на меморандуму са потписом и печатом. Потписали Зоран, Коштуница и Милутиновић као тада актуелни председник Републике Србије.
И то је погодило Милошевића.
Сматрао је то увредљивим. Само је рекао – Нема среће за Србију кад су такви карактери њени председници.
Негде сам у томе разумео Милошевића… Милутиновић је тако мислио да спасе своју кожу.
Да сте спустили некога ко ништа не зна о нама, међу све те људе, и питали ко је овде председник он би показао прстом на Милошевића. Он је остављао утисак личности која има своју специфичну тежину, на којој се види терет тог времена, неко искуство…
Постојала је нека врста ауторитета у Милошевићевој појави.
ВЕСТ О ЗОРАНОВОМ УБИСТВУ МЕ ЗАТЕКЛА У ИТАЛИЈИ
Напустио сам Београд у петак… Земунци су прво планирали да убију мене па Зорана. То смо ми накнадно сазнали. Они то нису учинили што је неко од њих рекао да Зоран то неће схватити као упозорење већ да ће ме осветити.
Звонио ми је телефон. Звала ме је једна моја јако блиска особа. Кроз сузе ми је рекла да су пуцали на Зорана.
Одмах сам звао његов телефон, 440-441… Телефон је звонио, звонио… Не знам зашто сам то урадио, јер то није било рационално.
Позвао сам онда Јелениног оца који је цео живот пријатељ са Зораном. Он је одмах отишао до Ургентног.
Позвао ме је и рекао: Мораш то да прихватиш, изгубили смо Зорана.
А то човек никада не може да прихвати, јер људи од нас само одлазе, а ми се за њих грчевито држимо и памтимо их и видимо их стално ту крај нас.
То се мени десило и са оцем… Исто тако…
Извор: Курир.рс/Хаппy/Приредио: П.Л.
