На Богојављенско вече, каже предање, отварају се небеса
Треба јасно замислити жељу, па у поноћ погледати у небо и пожелети да се она оствари.
Светозар Ћоровић, Србин из Мостара, рођен је у том граду 28. маја 1875. године.
У Мостару завршава основну и трговачку школу, а од 1887.године почиње да објављује своја дела у разним часописима: Голуб, Невен, Босанска вила, Луча, Отаџбина и Бранково коло.
По избијању рата 1914. године, бива одведен у мађарски логор, одакле се, тешко болестан, враћа 1917. Од последица логоровања умире већ 7. априла 1919. године.
Био је изузетно плодан писац. Објавио је десетак приповедата, скоро исто толико романа и неколико драма.
Једна од најпотреснијих његових приповетки је Богојављенска ноћ, која се налази у Читанкама за 6. разред.
Богојављенска ноћ
Читаву касабу обавио је густи мрак и само што у малој, сиротињској кућици, тамо на крају махале, још трепери слаба светлост. То је кратка свећа лојаница, бори се са смрћу… На подераном душеку лежи болесна жена. Близу њене главе је мали прозор, ту седи мршави и бледи седмогодишњи малишан, који замишљено гледа у небо. Налактио се на крај прозора, поднимио се руком, па нити се миче нити говори.
„Мајко боли ли те пуно? “
„Ох..боли“.
„Не бој се, све ће проћи!“
По свему небу осуле се звезде и као да се смешкају на њега. Једна звезда затрепери, полети и ишчезну у ноћи, оставивши за собом светао траг…
„Сад ће!“, тихо прошапта.
Он је мислио да ће сада попадати још неколико звезда и тада ће бити оно што управо и чека: да ће се отворити небеса. Баш јутрос је разговарао са својим друговима у школи, те један рече да се увек о поноћи, уочи Богојављења, отворе небеса. И тад, шта год ко зажели, нека заиште, па ће му се испунити.
„Ја ћу искати златна коња!“, рече једно.
“ Ја царске хаљине!“, само је он шутио.
„А ти шта ћеш? „, запиташе га.
“ Ја… да ми оздрави мајка“…
Већ је смислио и реченицу коју ће рећи. Али мора брзо изговорити, пошто се небо зачас затвори.
“ Боже да ми оздрави мајка“, тако ће рећи.
„Мајко!“, зовну је тихо. Још мало па ћеш оздравити! А затајио је како ће оздравити.
Хтео је најпре да јој измоли од бога здравље, па тек ујутру, кад се пробуди здрава и весела, да јој каже како је чекао отварање небеса и како је он Бога умолио.
Ођедномт као да нестаде свех звезда с неба… па није то да су трепнуле и ишчезле, него као да их је неко заклонио мрачним чаршавом. Мало-помало осветли малу собицу јаче него што је лојаница осветљавала. И блесне толика светлост да маломе чисто заслепи очи.
“Отворила се небеса”, као да му сину кроз главу.
Гласно изговори научене речи:
“ Боже, да ми оздрави мајка!“
Kако то рече светлост нестаде. А тог истог часа он лепо угледа мајку како се диже с душека и иде њему да га загрли. Она бејаше сада тако лепа, крепка, здрава, какву је он познавао док је био врло мали. А она га притисте на груди и поче љубити, топло љубити. Ти пољупци бејаху му тако драги, тако слатки!. Чисто не зна шта би радио од превелике среће. Па и он загрли њу и поче јој враћати још топлије и јос слађе.
Зора је осванула кад се пробудио.
Још је на својим образима осећао топле мамине пољупце. Ставио је руке на образе да не би нестала топлота, која му је грејала образе. Погледао је прво у небо, а затим је лагано бојажљиво окренуо главу према постељи своје болесне мајке. Жмиркао је, стално понављајући:
“Боже, да ми оздрави мајка. “
Kроз трепавице је погледао у мајку, на њеном лицу је угледао тихо и бескрајно блаженство, на уснама је био благи осмех задовољства, али су очи биле затворене. Знао је да је то крај, да мама неће оздравити!
Говорио је небу и захвалио Богу што му је мајка отишла на неко боље место, место где нема болести ни глади. Знао је да ће мајка бити увек уз њега и да пољупци са његовог образа никада неће нестати.
Фото: Pixabay.com
Извор: Stil/Opanak
