Петоро житеља села Чокот и Новог Села сахрањено је у недељу на локалним сеоским гробљима.
Више хиљада житеља тих и околних села, рођака и пријатеља опростило се од петоро настрадалих из аутобуса смрти, који је локални воз преполовио на пружном прелазу код Међурова.
Троје путника је још у критичном стању, док је њих 27 задржано на лечењу у Ургентном центру у Нишу. Сахране су обављене на локалним гробљима.
Прва је одржана у подне, након чега су се остале низале сат за сатом. Најпре је тужна поворка кренула од куће Наташе Јанковић (40) родом из Чокота, службенице Апелационог суда у Нишу, а потом су уследили испраћаји Алексе Димитријевића (16), Богољуба Лазића (71), Данијеле Станковић (40), Наташине колегинице из Апелационог суда у Нишу, и тинејџерке Маријане Kоцић (16). Kовчег из куће Јанковића изнет је уз језиви лелек њене мајке Горице, који је ледио крв и измамио сузе стотинама присутних.
– Ћерко моја мила не да тебе мајка да те воде! Око моје мило, радости моја, кућо моја – јаукала је на сав глас мајка Горица.
На челу погребне поворке крст са Наташиним именом носио је њен син Петар (16), који је и сам био у аутобусу, из којег је непосредно после несреће извлачио крваву и полумртву мајку. Она је у тренутку када је аутобус преполовљен остала испод точкова воза. Најмасовнији мимоход, који је трајао више сати, био је за Алексу Димитријевића, због чега је сахрана каснила скоро сат времена. После опела пред кућом и опроштаја рођака од покојног тинејџера Александра, ођекнули су звуци посмртног марша дувачког оркестра.
На локалном гробљу у Новом Селу, где је Алекса сахрањен, поново су се зачули звуци плех-музике, а потом су се од њега опростиле рођака и најбоља другарица црвеним балонима и порукама: „Никада те нећемо заборавити“.
Бели ковчег за Алексу, као и његову вршњакињу Маријану Kоцић. Бели ковчег и црни сватови. Гробљем је одзвањао лелек мајке која је испраћала своју ћерку мезимицу.
– Ћеро моја једина, не да те мајка! Зашто ми старији не легнемо на твоје место? – кукала је мајка.
Испред куће поред локалног гробља у Чокоту била је достојанствена, тиха погребна поворка. Сјатило се више стотина мештана, који су донели много свежег цвећа, венаца и икебана. Kао и код Алексе, највише цвећа је било у рукама другова и другарица, средњошколаца. Маријану је са друговима и другарицама испратио и разредни старешина. Над раком поново речи туге и хвале, уз неизоставно: „Нећемо те заборавити, нека те анђели чувају“.
На ковчег испред раке другарица је спустила црвену ружу и поручила јој: „Ово ти је поздрав од Kсеније“.
У међувремену, на месно гробље у Чокоту пристигле су црне поворке људи који су ишли за ковчезима Данијеле Станковић и Богомира Лазића. Стотине мештана, пријатеља и рођака из иностранства пратило је Данијелу до вечне куће.
На сахрани Богољуба Лазића, најстарије жртве, мештани су тихо жалили губитак свог комшије, пријатеља и рођака.
Извор: Srbija Danas/Alo
