Од сваке поједене коцкице чоколада “Најлепше жеље”, од сваке поједене кесице “Смокија” и других производа Атлантиц групе, скоро трећина прихода иде у хрватске пензионе фондове
Наиме, у власничкој структури Атлантик групе која производе пласира и производи у Србији, „Мировински фонд“ из кога се исплаћују пензије хрватским бранитељима, налази се у власничкој структури ове компаније и то у удеу од 30,4 одсто.
То је јасно приказано на инфографику годишњег извештаја Атлантиц групе за 2017 годину:
У власничкој структури Атлантик Групе, други највећи деоничар су “Мировински фондови” , тј. “Хрватски завод за мировинско осигурање”. Према подацима са сајта “Мировинских фондова”, број корисника пензија у децембру месецу 2017. године био је 70.949 бранитеља, 14.446 припадника хрватске војске и 6.800 припадника ХВО, што укупно износи њих 92.195 њих ( од 1.231.858 свих корисника пензионог осигурања, тј. 7,48 одсто њих).
С обзиром на то да је “Мировински фонд” власник 30,4 одсто деоница “Атлантик групе”, значи да тај проценат новца оствареног од продаје производа те компаније у Србији иде у овај фонд који даље иде на пензије.
Некада били српски, а сада се пензије бранитеља плаћају од њихове продаје
Атлантик Група се бави производњом чоколада, пића и разних прехрамбених производа који се налазе у продавницама у Србији. Неке производе ова компанија увози у нашу земљу, а неке попут “Смокија”, “крем бананица” и “Најлепших жеља” производи у Србији. Наведени брендови су некада припадали власницима из Србије, али су куповином прешли у власништво ове хрватске компаније.
Дакле, грађани Србије куповином производа који су у власништву Атлантик групе дају новац бранитељима који су вероватно учествовали у прогону и убијању Срба, а међу којима су и ратни злочинац Анте Готовина и Младен Маркач.
Из саме компаније Атлантиц група потврдили су нам да је Мировински фонд други највећи власник те компаније рекавши:
„Атлантик Група је 2007. године изашла на Берзу са иницијалном јавном понудом акција, наишавши на велики интерес институционалних улагача (као што су ЕБРД, ДЕГ немачка развојна банка и четири обавезна пензиона фонда), као и грађана који су индивидуално куповали акције компаније. Све информације о акцијама, власничкој структури компаније, као свим и материјално важним чињеницама везанима за пословање компаније транспарентно се објављују и доступне су на страницама Загребачке берзе (www.zse.hr), где се акције Атлантиц Групе котирају у тзв. Приме тржишту, регулисаном према највишим стандардима кодекса пословног понашања и комуникације према инвеститорима. Сви ови подаци ажурни су и стално на располагању свим постојећим и будућим инвеститорима, као и сваком заинтересованом појединцу или институцији. Профит који компанија остварује у начелу се у највећој мери улаже у даљи развој пословања у свим сегментима, а 25 одсто добити се исплаћује акционарима компаније кроз дивиденду, сваком акционару сразмерно броју акција које има у власништву“, речено нам је.
Саво Штрбац, председник Документационо информационог центра „Веритас“, рекао је да јавност у Србији, а поготово људи који су избегли од усташког ножа из Републике Српске Крајине, мора бити упозната са тим да ако купимо Крем бананицу или Смоки, финансирамо оне који су пуцали на нас.
– То вам је светска глобална политика – капитализам у ком је профит покретач свега. Ко има пара, купи фирме и убира плодове. Одавно смо ушли у ту сферу и сад се дешава шта се дешава – каже Штрбац и додаје:
– Многи у Хрватској су позивали на бојкот робе из одређене земље. Тако се и Колинда извињавала због “српских чоколадица”. Најбоље је да ми то откупимо, то је једини лек – рекао је Штрбац.
Аналитичар Драгомир Анђелковић сматра да потрошаче обавезно треба упознати са тиме ко је крајњи власник брендова који су били српски и где иде новац од куповине тих производа.
– Наравно, то не треба да значи да се грађани одлучују на бојкот, али свакако јесте ствар коју морају да знају и да доносе сами одлуке, односно, логично је да се садашња власт позабави истрагом како је лако дозвољено Хрватима да толико тога купе у Србији и да преузму многе наше најпознатије брендове, а с друге стране да хрватско тржиште буде затворено за наше фирме и да српске фирме буду скоро онемогућене да учествују у приватизацији у Хрватској, тј. да у Хрватској на адекватан начин остваре бизнис. Треба преиспитати ко је допустио да Хрвати на велика врата уђу Србију, а да се с друге стране није тражио реципроцитет када се ради о остваривању нашег бизниса у Хрватској – закључује Анђелковић.
Чињеница је да је Србија потпуно отворено тржите за хрватске компаније, али не и Хрватска за српске, па се поставља питање када ће српске фирме такав третман имати у Хрватској и до које мере иде разлика у реципроцитету када је у питању пословање између Србије и Хрватске? У циљу јасног информисања грађана Србије у наредном периоду ћемо истраживати које домаће брендове су купиле хрватске компаније, ко су власници хрватских компанија које послују у нашој земљи и где заправо иде новац грађана Србије када купе производе иза којих стоје хрватске компаније.
Извор: Srbijadanas.com
