Реч је о ранохришћанским мученицима за чије поштовање је везан велики број народних обичаја и веровања.
Према предању, Света Јулита је била племићког рода, али је рано остала удовица, сама са својим новорођеним сином Кириком. Како је и сама била хришћанка, и дете је одмах крстила и од малена га учила вери.
Када је цар Диоклецијан наредио прогон хришћана, Јулита и Кирик су ухваћени и изведени пред судију. Како мајка није желела да се одрекне своје вере, судија јој, каже прича, узе дете и поче га миловати. Но, Кирик повика: „Ја сам хришћанин, пусти ме матери!“ и почео је да гребе судију одвраћајући своје лице од њега. Судија се наљутио, треснуо дете о земљу, шутнуо га и тад се дете скотрљало низ камене степенице и умрло.
Свету Јулиту су дуго тукли, а она ништа није осећала, била је као стуб и упорно је понављала да је хришћанка. Кад су мало престали да је бију, подигли су је са земље, а она је тад видела своје мртво дете и рекла: “Хвала Ти, Господе, што удостоји сина мог такве благодати Твоје, да пре мене мученички сконча за свето име Твоје и прими неувенљиви венац у слави Твојој!”
После многих мучења – бешења, драња коже и преливања врелом смолом, игемон је наредио да јој се посече глава. Мошти светих Кирика и Јулите до дана данашњега су чудотворне. Један део моштију ових светитеља налази се у Охриду, у цркви Свете Богородице Болничке.
У неким крајевима верује се да свети Кирик штити од кожних болести, посебно од шуге, па се тог дана сви болесни купају на изворима и рекама. Постоји и прича да овај светац има власт над сунчевим зрацима и да њима лечи.
Негде у Србији и данас постоји обичај да се склањају страшила са њива јер данас нису потребна, пошто се верује да свети Кирик штити од птица грабљивица.
Извор: Opanak.net