Акцију „Сабља“ која је почела одмах након атентата на Зорана Ђинђића, испланирале су и организовале стране службе (баш као и само убиство), а спровели људи унутар наших структура које су оне директно контролисале. Све се одвијало под будним оком Ендруа Монктона и Дејвида Блека, главних западних шпијуна у Београду почетком двехиљадитих година.
Република објављује други део транскрипата њихових разговора које су пресрели српски обавештајци, непосредно пред ликвидацију премијера Зорана Ђинђића и после атентата. Из онога што су причали Монктон и Блек потпуно је јасно шта се заправо догађало у марту 2003. године.
(Сусрет у ноћи између 11. и 12. марта 20013. године, неколико сати пред атентат, на пустом путу између два београдска насеља договара се акција „Мач“, која је потом прерасла у „Сабљу“.
Монктон: – Дејвиде, како стоје ствари? Да ли све иде по плану?
Блек: – Све иде по плану, жао ми је што смо морали да пређемо на план Б, али није било другог избора.
М: – Није било другог избора. Не разумем Зорана, како не види. Али то сада није битно!
Б: – Да, тим је стигао и смештен је на локацији. Логистика функционише беспрекорно, засад… Пази, наредних неколико дана је кључно. Ту морамо стећи иницијативу и предност.
М: – Не брини, ударне снаге акције су потпуно спремне и под контролом, само чекају наш знак.
Б: – Битан је и онај други део. Јавност мора бити смирена, да ли контролишемо медије?
М: – Наш човек има све под контролом. Он је врхунски професионалац у свом послу. Уопште не бринем да ли ће тај део функционисати.
Б: – А, хоће ли наши људи у Влади урадити оно што треба? Увођење ванредног стања је много битно. Биће нам много лакше да завршимо започети посао. Ако то не ураде, биће много теже, руке ће нам бити везане, наши људи у МУП неће смети.
М: – Не брини све је завршено. Пронаћи ћемо механизам како да то урадимо по важећим прописима.
(12. на 13. март 2003, прва ноћ после атентата, забачени пут који повезује два приградска београдска насеља)
Монктон: – Све је прошло добро, нисте имали проблема?
Блек: – Не. Било је малих незгода при извлачењу, али све у свему океј. Ништа што не можемо решити.
М: – Сведоци?
Б: – Да, али они неће представљати проблем. Као што рекох, решићемо!
М: – Пазите се. Претходне две операције су биле компромитоване због много мањих ствари. Нису они баш толико невешти и наивни и примитивни како можда изгледају.
Б: – Не, није ништа тог обима ни толико опасно. Мислим да се ради о коинциденцији, али… Не, брините. Да ли све остало иде по плану?
М: – Ја сам контактирао са нашим људима у полицији. Кажу да је све у реду. Мало сам скептичан. Све је то споро и непрецизно.
Б: – Ни мени се не свиђа како се ствари одвијају. Бојим се да нам све не измакне контроли. Хаос, разумете ли? Морамо створити хаос. Елиминисати све противнике, довести систем на руб функционисања.
М: – Да, разумем, али они то не разумеју. Ако сада не склонимо све који њима сметају…
Б: – Сметају они и нама, али добро. Интервенишите код ваших људи у полицији. Сваки је сат битан. Сваки минут који ми изгубимо неко је добио. Што се цела операција буде дуже отезала, веће су шансе да се открије.
М: – Јасно ми је.
Б: – Значи, ванредно стање, терор, хапшења, страх… То су сада наша главна оружја.
Извор: Република/srbijadanas.com
