Да ли ће и Србија покренути питање немачког дуга у износу приближном садашњих 355,13 милијарди долара, и ако не, каква је улога Јосипа Броза Тита и немачког кацелара Вилија Бранта била у томе? Грчки премијер Алексис Ципрас не одустаје од наплате одштете за нацистичку окупацију и од Берлина тражи обештећење од око 278,7 милијарди евра.
У Европи је поново актуелизовано питање ратне одштете током Другог светског рата после прошлонедељне посете немачке канцеларке Ангеле Меркел Пољској.
Да ли ће и Србија покренути питање немачког дуга у износу приближном садашњих 355,13 милијарди долара, и ако не, каква је улога Јосипа Броза Тита и немачког кацелара Вилија Бранта била у томе?
Наиме, више од 70 година касније, пољски премијер Матеуш Моравијецки и председник Анџеј Дуда сматрају да питање репарације никада није формално завршено, због чега они и дан данас очекују исплату 85 милијарди долара, новчано, робно или неком другом услугом.
Грчки премијер Алексис Ципрас такође не одустаје од наплате одштете за нацистичку окупацију и од Берлина тражи обештећење од око 278,7 милијарди евра.
Статистика показује да је у Другом светском рату Југословији начињена вишеструка штета у људству – 1.685.000 погинулих грађана просечне старости од 22 године, 425.000 грађана онеспособљено је за рад, 170.000 људи отерано у заробљеничке логоре, 320.000 људи интернирано у концентрационе логоре, 270.000 људи одведео на принудни рад, инфраструктури – уништено је или трајно оштећено 6.690 зграда и јавних установа, 59.810 градских стамбених објеката, 372.660 сеоских зграда, привреди – а сличну судбину је дочекало и 237 рудника, 251 електрична централа, 3.438 разних индустријских предузећа, 29.000 занатских радњ, 6.100 километара железничке пруге, 68.000 километара путева, 3.573 моста, 56 бродова дуге пловидбе, моторна возила и авиони из цивилног ваздухопловства, трговачка и хотелска складишта, машине, алати, сировине, готова роба…
Адвокат Драган Нововић, председник УО Заједнице удружења жртава Другог светског рата (које више нема своју канцеларију) и координатор Владине комисије за процену ратне штете (која је изгубила мандат 2010. године), за Телеграф каже да је Србији исплаћен тек један промил од 10 одсто укупне репарационе масе која је Југославији припала на Париској конференцији у јануару 1946. године где су су се налазили и представници САД, Француске, Енглеске, Белгије, Холандије…
– Државна комисија ФНРЈ је ратну штету проценила на 46,9 милијарди америчких долара, од чега је 85 одсто те бројке процена штете према Србији. Вредност те суме данас би износио око 355,13 милијарди долара – објашњава Нововић и додаје да је главни и једини проблем то што Југославија (односно Србија као наследница) и Немачка никада нису потписале мировни споразум јер би тада ствар морала да се стави на дневни ред и реши као и у случају држава савезница.
Нововић каже да су наши људи само по основу принудног рада за четири до пет година у логорима требало да добију преко 290 милијарди долара.
– Немачки Савезни суд донео је пресуду 1996. године, што је био један преседан, дозволили су јеврејским радницима да појединачно могу да туже Немачку за накнаду за принудни рад који су остварили за време заробљеништва током Другог светског рата. На основу те пресуде се отворила једна могућност која до тада није постојала у међународном праву да – појединац буде субјект међународног права.
– Немачка је од 2000. до 2010. године по Закону о формирању фондације „Сећање, одговорност, будућност“ исплатила око 7.500 људи који су били у концентрационим логорима. Међутим, не и ратне војне заробљенике, цивиле за одмазде, стрељања, вешања и спаљивање имовине. Тако је направљена једна дискриминација међу жртвама, због чега око 200.000 преживелих, али и наследника преминулих, и даље чека на правду – навео је Нововић.
Он је у читаву борбу ушао због своје породице, тачније 11 чланова, укључујући и оца Ратка Нововића, који су ратне године провели у логорима Норвешке и Немачке.
– Мој отац се заклињао да неће умрети „док му ти гадови што су ми свашта радили, ломили му ребра и груди“, како је причао, не плате сваки динар. Нажалост, то није дочекао – прича неутешни Нововић и наглашава да ратни злочин у праву никада не застарева и да ће жртве и њихови наследници кад тад наплатити оно што им припада.
Шта је разлог због ког Србија није добила обештећење објашњава професор историје у Рачунарској школи у Београду Александар Главник, који је иначе магистрирао на теми ратне репарације.
– После рата била је формирана Међусавезничка комисија за репарације у коју су улазиле све земље победнице над Немачком, с тим што је Совјетски савез био прича за себе. Ми смо улазили у репарациону масу са САД, Француском, Енглеском, Белгијом, Холандијом… Била је формирана табела где је процентуално било представљено колико ће која земља добити удео у репарационој маси у зависности од процењене тежине учешћа, важности учешћа, губитака итд. Југославија је била при самом врху те листе, на 4. или 5. позицији и договорено је да се репарације исплаћују у машинама, постројењима…
– Ипак, западни савезници су свесно ишли на драстично смањивање укупне репарационе масе, пошто им је интерес био да се западни део Немачке не ослаби сувише, како би се спречило постепено ширење комунизма и комунистичких идеја. Познато је колико су пара Американци кроз Маршалов план намерили да се слије на наше просторе. Поента је да је драстично смањена укупна репарациона маса, а када се ствар временом разводнила, када је немачка кренула путем западних интеграција, после пар година су потпуно престали са испорукама- објашњава Главник.
Како каже, намеће се чувена теза о томе шта су у име држава уговорили Тито и Брант, приликом потписивања Брионског споразума 1963. године.
– Уговорен је један јако повољан кредит за Југославију који смо ми вратили, али је можда и направљен споразум о „пребијању дуга“ – ми њима ратну одштету, они нама одштету због протеривања „фолксдојчера“ из Војводине – каже Главник који сматра да је овај историјски поде завршен.
Извор: Alo.rs
